Treći dan 11. po redu Međunarodnog regialnog festivala savremenog pozorišta „Desiré Central Station 2019 – Right here right now“ prošao je u znaku političkog teatra u kom je subotička publika imala priliku da vidi predstavu „Simptomi – rijaliti u podrumu“ trupe Simptomi iz Budimpešte, kao i domaću predstavu „VOX DEI – Građaska neposlušost“ u režiji Zlatka Pakovića.
Kao i predstava koja je otvorila festival „M.I.R.A.“, „Simptomi – rijaliti u podrumu“ opisuje događaje od 1989. godine sve do ovog momenta, prolazeći hronološki kroz istoriju nezavisnih umetnika od pada komunizma u Mađarskoj, kada je 23. oktobra 1989. Narodna Republika Mađarska preimenovana u Republiku Mađarsku. U priču nas čak iz hola uvodi Danijel Sas, jedan od osnivača trupe Simptomi, koji nam govori kako se on osećao te 1989. godine, kada je imao 14 godina, i kroz devedesete godine nas približava u stanje mađarske kulture i poštovanje ka samim umetnicima. Kako sami za sebe kažu, započeli su kao underground, zatim kao alternativa, i želeli su nastaviti kao nezavisni izvođači. Međutim, iako žele da budu nezavisni od sistema, svesni su da se sistem stalno menja, a nezavisnost ima svoju cenu. Borba koja ih više od 15 godina čini živim, polako dolazi do ivice razuma. Zbog toga su i kao naslov predstave, odnosno odrednicu žanra napisali: „Dokumentarni performans, samoreflektivni izliv besa.“ Kroz teme koje utiču na dostojanstvo i samu psihu, mešajući scensku i filmsku umetnost – video blog, Simptomi nam na precizan način referišu (anti)budućost teatra i samih umetnika. Posebno umetnika koji sebe se deklarišu kao nezavisni. Iako položaj nije na zadivljujućem nivou, osnivačica Reka Sabo uspela je da režira ovu predstavu vrlo minimalistički, kroz trivijalne kostime, scenografijom sačinjenom od par kocki-stolica, kao i mobilnim telefonom, ali dovoljno progresivno da se sa njom razume i poistoveti bilo ko ko je ikada imao bilo kakvog dodira sa ovom vrstom umetnosti. Predstava je završena uz davanje rešenja sve troje osnivača, dok je publika odlučivala šta je najbolje za njih. Prolamalo se pitanje „Gde nam je budućnost?“. Budućnost je u nama, samo je važno da ostanemo dosledni.
Ustanova kulture Stari grad iz Beograda u aprilu ove godine imala je premijeru predstave „VOX DEI – Građanska neposlušnost“, koju je režirao Zlatko Paković. Sledeće izvođenje, metaforički nazvano uličnu premijeru, predstava je imala na osnivanju Slobodne zone u Pionirskom parku u Beogradu, kada su okupljeni građani slavili borbu za očuvanje zdravog razuma. Poznat po svojoj oštroj krtici javnosti i svim mentalnim anomalijama našeg naroda, Paković nikako ne manjka ni u ovoj predstavi u kojoj možemo da vidimo gotovo sve žrtve režima, suđenje Aleksandru Vučiću i njegovoj kliki po svim tačkama optužnice, koje su članove zakona do sada prekršili, kao i preobražaj i konačno priznavanje krivice predsednika Republike Srbije.
„Obzirom da društvo i politički teatar idu jedno sa drugim, često su se u teatru radile stvari za koje društvo nema dovoljno hrabrosti, mogućnosti ili znanja suoči sa njima, pa bile to intimne, psihološke ili političke teme. Predstava „VOX DEI – Građanska neposlušnost, predstavlja vrlo politički, didaktičan i direktan teatar u kojem se publika lako suočava i prepoznaje sa temom. Glumci predstavu izvode u formi koja ne samo da je prepoznatljiva za opis Zlatka Pakovića, već i za niz drugih današnjih reditelja.“ za naš portal rekao je novinar i pozorišni kritičar Igor Burić.
Uz krvave košulje, pištolj koji iznova sa pet metaka ubija Olivera Ivanovića, odela koja nosi naš državni vrh, rok oratorium, koju ponajviše izvodi bariton Vuk Zekić, kao i veliki dijapazon istorijskih pesama i tekstova korišćenih u predstavi, reditelj predstave odlučio se i na hrabar korak u kojem pravdu dosuđuje ubijeni sudac, optužnicu zastupa ubijeni tužilac, a kao svedoci se pojavljuju ubijeni novinari, političari i građani ove zemlje. Kraj komada, uz izvedbu pesme „Vostani Serbie“ Dositeja Obradovića, naznačilo je da završetak naše agonije ipak nije tako blizu kao što izgleda, ili se uopšte neće ni dogoditi. Kako Zlatko Paković kaže porukom na samom završetku predstave: “Nema kraja”.
