Drugog dana 11. po redu Desiré Central Station festivala u sali Pozorišta „Kosztolányi Dezső“ odigrala se predstava “Fatamorgana” trupe Hodvorks iz Budimpešte.
Kako sama koreografkinja, ujedno i osnivačica trupe, Adrien Hod, u predgovoru za Hodvorks kaže: „Kada su legitimni naši doživljaji? Gomila osećanja, stanja koja nisu dozvoljena. Umetnost je alibi. Na oltaru umetnosti slobodno može da se uradi ono, što u životu ne sme. Zato je umetnost igra, alibi za slobodu.“ Njene ideje i koncepti predstava se temelje upravo na tome, na umetnosti igre. Komad “Fatamorgana” ima dva dela, naizgled deluju potpuno različita, ali se prepliću svojim umećem i govorom igre. U prvom delu pratimo postepen dolazak glumaca na scenu u kojem se oni kreću vrlo polako, najpribližnije slow motionu. Uz opus Bele Bartoka “Za decu” određuje tok zbivanja. Kako oni kažu, poznati muzički komad je sastavni deo njihove lične i zajedničke kulture, budi sećanja iz ranog detinjstva i osećaj otkrivanja sveta. Podložak je uspešan, jer osećajem za otkrivanje sveta, dolaze i do forsiranja mogućnosti tela, te u sporom ritmu izgleda kao da imamo ples skulptura. Kada svi dođu na scenu, tada postepeno počinje sukob kroz pokret tela i ispuštanje zvukova koji najviše podsećaju na onomatopeju. Zvižduci, lepet ptica mjaukanje, režanje… Maksimalna interpretacija glasova praćena je telesnom igrom koja se do granica savršenstva lepote pretapa ispred nas. Drugi deo predstave se označava promenom reflektora i u tom delu izvođači imaju potpuno drugačiju naraciju igre. Brzi su, hitri, odlaze sa scene da bi promenili kostim, pojavljuju se na sceni goli, glume starogrčke bogove, Čarli Čaplina, Adama, Evu, cirkusnante, govore glasom iz crtaća sa Cartoon Networka, cirkusnante, ali sa druge strane na sred scene izvršavaju veliku nudu, povraćaju i pljuju.
Sveobuhvatno ovakav inteligentno - eksperimentički koncept praćen je maksimalim pokrićem telesnih performansi, jer je ključ smisla u telima, njihovim mogućnostima i istraživanju samog pokreta. Kroz njih jasno uviđamo fabulu u kojoj svaki lik upada u ekstremne situacije koje zahtevaju mnoštvo emocija, u ovom slučaju, praćenih egom. Izazivajući sudbinu, oni prave sami sebe grotlo života, najverovatnije nesvesni. U jednom tenutku sukoba, deluje monološkog, lik, glasom iz crtanog filma, sam sebe teši rečenicom “Dokle god smo živi, dobro je!”. Da li to znači da su jedino vazduh i naše vitalne funckije važne za naš život? Dišemo li punim plućima? Dišemo li zagađeni vazduh? Da li, shodno tome što dišemo, smemo sebi da dozvolimo svaku moguću nepravdu nad nama? I na kraju, da li time što smo živi i bivstvujemo na ovoj planeti znači da ne trebamo da preuzimamo odgovornost za svoje postupke?
