U subotu, 23. decembra, tradicionalnim govorom direktora festivala Andraša Urbana, na sceni Jadran Narodnog pozorišta Subotica zvanično je otvoren 11. po redu Međunarodni i regionalni festival savremenog teatra „Desiré Central Station 2019.“ pod sloganom „Right here right now“.
Odmah nakon otvaranja, odigrala se i prva predstava Bitef teatra „M.I.R.A.“, posvećena osnivačici samog Bitef teatra, Miri Trailović. Premijera predstave u režiji Andraša Urbana dogodila se na dan tridesetog rođendana ovog velikog pozorišta. Kako sam podnaslov predstave kaže: „M.I.R.A. - To jest zašto vam je pozorište takvo – tužnovesela priča za široke narodne mase“, komad je impelmetiran sadašnjicom, odnosno dubokim diskorakom sa 1989. godinom, odakle priča i počinje. Godina u kojoj se raspala plišana revolucija Čehoslovačke, Nobelova nagrada za mir dodeljena je Dalaj Lami, osnovan je studio Pink, a Slobodan Milošević postao je predsednik Predsedništva SR Srbije, Mira Trailović je preminula, rodio se Bitef teatar. Trideset godina kasnije u praznom prostoru, dodala bih nekontrolisanom, nakotili su se razni trivijalni karcinomi poput dnevnopolitičkih gluposti, ispijenih i preumornih ljudi koji međusobno gaze jedni druge do cilja, robovanje kapitalizmom, opštenarodna demencija i jasno crtanje granica plave krvi, a sve pod mrtvom senkom takozvane slobode. Dok sam tekst impresivno zaranja u mentalitet društva, reditelj koristi scenski pokret kao metaforu za radnje koje gotovo svi negiramo. Siluju nas. 24/7. Najsnažnije i najbrže. Na svim poljima. Ta dugogodišnja navika dovodi do hibernacije društva tokom koje u nedostatku dnevne doze silujemo sami sebe. Blatnjavi teren stvoren za igru bezličnih likova. Mantru predstave kroz repliku „Skrckati toliko kostiju za tako kratko vreme“ buntovnički iskorišćava reditelj kako bi nas naveo da konačno preuzemo odgovornost i budemo dovoljno hrabri da pobedimo sami sebe i budemo ono što jesmo – ljudi. Sa druge strane, imamo alternativni narativni tok koji na kraju predstave postiže dominantnost i potpuno opravdava smisao postojanja dva paralelna smera – važnost Mire Trailović. M.I.R.A. : M - kao marljiva, I - kao iracionalna, R - kao radosna, A - kao ako, baš me briga. Tišinom urlamo stradanje Mire 30 godina nakon njene smrti. Naše stradanje ni ne urlamo, jer ni ne znamo da stradamo. Kako to kaže reditelj Andraš Urban u tekstu, kojem se često vraćam, „Reč reditelja“ za ovu predstavu: „Gotovo je, ne treba nam više kreativni kritički intelektualac, nama treba nemisleći čovek. Nama treba podanik. ... Podanici smo. Ako ne politici onda egzistenciji. Položaju. Sopstvenom.“
Druga predstava koja se odigarala prvog dana ovogodišnjeg Desiré festivala na sceni pozorišta „Kosztolányi Dezső“ jeste „La Cercle“/„Krug“ Compagnie Nacera Belaza iz Pariza, Francuska. Koreografkinja Nasera Belaza, koju je Ministarstvo kulture Francuske 2015. godine proglasilo za viteza kulture, za svoju plesnu predstavu kaže: „Poenta je da se ide dublje u inicijalno istraživanje tela, koje je u potpunosti izloženo uticajima zvuka, što omogućava nastanak jednog veoma specifičnog gesta: telo se oslobađa svih mehaničkih struktura, postaje izvor mnogobrojnih zvukova i dostiže stanje nalik transu. Ovaj projekat mi je omogućio da opazim kako stvaranje može biti i ponovno korišćenje, da je ponekad potrebno ponovo proći starim stazama kako bi se nastavilo sa istraživanjem. Ovo stvaralaštvo pruža mogućnost da se prvobitna namera razvija i dobija drugu dimenziju.“ Spektakl scenskih pokreta u kojem telo vlada scenom daje nam bezbroj mogućnosti razumevanja fabule. Iako deluje da ona nije preterano komplikovana, koreografija se konstantno menja i prati ritam muzike koja raste do ubrzanja i time predstavlja visoku frekvenciju smisla savremenog plesa. Poseban činilac ove predstave jesu svetla, koja uz maksimalno 20 reflektora jedva i da daju pristup publici u glumca i njegov lik. Kontrolisano tanani snop svetla u kojima se jedva i razaznaje muskulatura daje efekat misterije i duboke neotkrivenosti anatomije i mogućnosti perfomansi iste. Kroz efekat stroboskopa, glumci se u lanenim kostimima čine kao oživljene slike koje si imao prilike jedino da vidiš u opširnim knjigama iz slikarstva. Kako sama rediteljka kaže, uviđanje transa i zanosa su upravo ono što ovu predstavu razdvaja od drugih plesnih predstava i daje joj legitimitet plesne lektire.
