Voleti pozorište u sebi, a ne sebe u pozorištu.
Ovdašnje generacije je pamte po brojnim ulogama na filmu i televiziji, koje se učestalo repriziraju, odajući utisak vanvremenskog trajanja – one su uvek aktuelne, a njeni likovi, posle toliko godina, postaju nezamenljivi i upečatljivi. Starija publika je pamti po pozorišnim ulogama koje je stvarala na beogradskim pozorišnim scenama, kao i u Beogradskom dramskom pozorištu, čiji član postaje u mladosti, davne 1949. godine. Jedna od današnjih scena Beogradskog dramskog pozorišta nosi njeno ime.
Kakva energija, opsednutost glumom, kakva zaljubljenost u posao.
Sonja Jauković
Rođena je u Beogradu 1925. godine, a već 1929. seli se sa porodicom u Senjski Rudnik, zatim u Niš. U Nišu se školuje, a 1934. godine osniva pozorišnu trupu, gde glumi, režira, stvara tekstove. Prelaskom u Beograd zaljubljuje se u pozorišnu umetnost i odlazi na časove glume kod dr Eriha Hacela. Od 1944. ta glumačka družina, u kojoj je sa njom bio i Rade Marković, okuplja se na Muzičkoj akademiji. Sledeće godine udaje se za Radeta Markovića.
U periodu posle Drugog svetskog rata upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju i tako postaje prva generacija ove visoke škole, u klasi Mate Miloševića. Svoju diplomsku predstavu „Poslednji”, Maksima Gorkog, odigraće 1951. godine u Beogradskom dramskom pozorištu. Tih godina debituje i na filmu „Sumnjivo lice”, u režiji Soje Jovanović.
Olivera je jedan od najneobičnijih ljudi na svetu. Nema kod nje onih širokih gestova zvezda. Nema kod nje poze. Tako kako igra, kako peva, ona tako i živi.
Miroslav Mika Antić
Pedesetih godina igra jednu od svojih najzapamćenijih uloga – Margaret, u predstavi „Mačka na usijanom limenom krovu”, u Beogradskom dramskom pozorištu. Takođe igra Ivet Potije u predstavi „Majka Hrabrost”. U Narodnom pozorištu u Beogradu igra Šeri u predstavi „Autobuska stanica”. Krajem pedesetih snima i svoju prvu ploču.
Godine 1961. osniva sa kolegama Beogradsku dramsku družinu „A” kako bi „radikalnije izrazili savremenu umetnost poteklu sa socijalističkog tla”. Sa ovom družinom odigraće predstave: „Devojka sa naslovne strane” (1961), „Opasna voda” (1962) i „Na kraju uzmi svoje lice” (1963). Šezdesetih godina, takođe, želi da osnuje Radničko pozorište i postaje stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu. U nacionalnom teatru je odigrala više od trideset uloga, među kojim se izdvajaju: Darja, „Tihi Don” (1967), Nera, „Podvala” (1968), Koštana, „Koštana” (1969), Agafja, „Ženidba” (1970).
„Mačka na usijanom limenom krovu”, Beogradsko dramsko pozorište (Bora Glišić, 1956)
Olivera je snažno ponela i do kraja sobom oličavala život – surov i silan u oporoj stvarnosti i žilavosti, s mačijim otimanjem, sa svim naslućivanjima – u trouglu Meg–Brik–Polit, koji je postavljen u „krug grupe ljudi” u zajedničkoj krizi.
„Autobuska stanica”, Narodno pozorište (Eli Finci, 1958)
Najtežu i najsloženiju ulogu ponela je Olivera Marković, i iz njenih teškoća i slabosti izašla je kao častan pobednik. Ona je našla način da kroz obične, banalne reči dočara lik primitivne zvezde, koja, i pored toga što se potuca sa muškarcima od svoje 14. godine, ostaje čista u duši, sa prikrivenom verom naivnosti u čoveka i život.
„Majka Hrabrost i njena deca”, Narodno pozorište u Beogradu (Muharem Pervić, 1971)
Majci Hrabrost Olivera je dala obrise žene iz puka, sa humorom onih osoba koje nemaju dlake na jeziku, sa širokom, ali i trezvenom dušom ljudi koji se bore za goli život, sa osećajnošću koja je izvirala iz težnje da se prikaže potresna sudbina majke, i da se gledalište, tako, privede na osudu rata, što je udaljavanje u odnosu na Brehta, a prilagođavanje u odnosu na Oliveru Marković. Istini za volju, valja reći da su mnogi tumači Majke Hrabrost već ranije odustali od Brehtovog uputstva da ovaj lik prikazuju, pre svega, kao trgovca, a ne kao majku, što je učinila Olivera Marković, stavljajući, kako to mnogi preporučuju, u središte hronike sukob između materinstva i poslovnosti i svedočeći ga zdušno, ali ipak kontrolisano, mada i sa nešto zaslađenosti.
Umela je svaki postupak da oboji neobjašnjivom magijom ličnog prisustva, na sceni, u sali za probe. I u životu, uostalom. Na stranu učenje, traganje, znanje, htenja, zamisli i kolebanja. Neminovni su to pratioci umetnika. To znamo. Izdvajaju se oni čija prisutnost deluje neuhvatljivom magičnošću koju kao da ne umemo da dokučimo, a koju, kao svetački oreol, nose i predaju publici veliki glumci.
Olivera je takva glumica, sve svoje je nosila sobom.
Minja Dedić
Povratak u Beogradsko dramsko pozorište uslediće nakon trideset godina, kada je već u penziji, kad dobija ulogu Gospođe Švarc u predstavi „Slobodna teritorija”, kao i Marte Braster u predstavi „Arsenik i stare čipke”. Devedesetih godina odigraće brojne uloge u Bitef teatru, Zvezdara teatru, kao i Narodnom pozorištu, gde igra poslednju ulogu Mama u predstavi „Sakati Bili” (1998). Godinu ranije dobija nagradu „Dobričin prsten” – nagradu za životno delo u oblasti teatra.
Najviše treba da zahvalim mojim partnerima. Glumac najbolje zna šta znači partner na sceni. On može da te podigne, može da te upropasti. Imala sam sreću da sam igrala sa mnogim sjajnim glumcima koji su meni mnogo značili. Mnoge dobre uloge napravila sam zahvaljujući svojim partnerima. Zahvaljujem se publici koja je bila strpljiva da me gleda i svim glumcima s kojima sam za ovih četrdeset i nešto godina igrala. Njima hvala, oni su me podigli.
U toku svog života, odigravši brojne uloge na filmu, televiziji, pozorištu, ostala je upamćena, drugačija, svoja. Godine 1987. u TV Novosti, Olivera Marković je govorila o novim vremenima koja dolaze: „Pamtim kako su pre tridesetak godina, posle „Mačke na usijanom limenom krovu”, gomile ljudi čekale da ispred zgrade pozorišta još jednom pozdrave glumce i dobiju autograme. Isto se dešavalo i pred Narodnim pozorištem... Svesna sam da se vremena menjaju. Publika se i dalje masovno okuplja, čak i pred nekim drugim dvoranama, iščekujući autograme nekih novih, manje ili više pismenih, ljubimaca”.
Pitanje koje možemo postaviti sebi je: koliko su se vremena promenila od tad i čemu teži današnja publika?
Olivera je umrla u Beogradu 2011. godine, ostavljajući u amanet beogradskim pozorištima svoju smelost, slobodu glumačkog izraza koja ju je krasila, te zaljubljenost u glumu i u sve što ona pruža…
Izvori:
Olivera Marković (1925-2011), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2012. (Katalog izložbe);
Yugopapir: TV Novosti, 1987. (V. Miladinović)
