U današnjem pozorištu, koje se rado naziva pozorištem reditelja, glumac je okosnica. Bez glumca nema pozorišta, kao što ga nema bez pisca, kao što ga nema bez publike.
Mata Milošević, rođen je 1901. godine, pod imenom Matija Miler. Još kao dete odlazi sa majkom u Narodno pozorište koje ga opčinjava. Već u ranom detinjstvu naučio je kako funkcioniše pozorište, šta ga čini, ali uvideo je i šta ga u njemu fascinira. U gimnazijskim danima pozorište postaje i njegova pasija, gde je skoro svako veče, uz oskudni džeparac, odlazio na treću galeriju i posmatrao pozorišnu scenu.
Studirao je na Glumačkoj školi, a zatim postao i član Narodnog pozorišta. U ovom pozorištu je prvo igrao kao glumac, da bi se kasnije oprobao kao reditelj. Do Drugog svetskog rata režirao je i igrao u preko sto predstava. Ratne godine je proveo u nemačkom zarobljeničkom logoru, gde je sa zatvorenicima izveo i nekoliko predstava. Posle Drugog svetskog rata postaje jedan od osnivača Jugoslovenskog dramskog pozorišta, tako i njegov stalni član.
U Narodnom pozorištu istakao se svojim ulogama u predstavama „Gopsek” (1930), „Valpone” (1932), „Ruj Blaz” (1935), „Idiot” (1938). Režirao je i nekoliko zapaženih predstava zbog kojih ga je volela predratna publika, poput „Broj 72” (1938), „Božji čovek” (1938) i „Narodni poslanik” (1939).
Smatrali su ga rediteljem koji je sa publikom komunicirao na savremenom jeziku, postavljajući na scenu brojna dela Sterije, Krleže, Nušića, ali i Gorkog, Šekspira, itd. U svom tekstu o režijskim smelostima Mate, Radosav Lazić je zapisao: „Kao reditelj Mata je snažno povukao našu modernu režiju napred, i približio je, kao što su to činili Gavela i Stupica, kao i brojni rediteljski neimari na jugoslovenskom pozorišnom prostoru.”
Završetkom rata, kao i osnivanjem Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Mata režira i svoje najpoznatije predstave, koje su dobro prolazile kod kritike, zbog savremenog izraza, i njegove konstantne težnje ka realizmu.
U svom režijskom opusu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ostvario je oko osamdeset dramskih režija, a stvarao je i u brojnim drugim gradovima širom Jugoslavije. Njegove predstave su gostovale i na inostranim pozorišnim festivalima.
Među njegovim najpoznatijim predstavama našle su se „Rodoljupci” (1949), „Kralj Lir” (1952), „Ožalošćena porodica” (1955), „Za Lukreciju” (1958), „Hamlet” (1962), „Na rubu pameti” (1963), „Dr” (1964), „Sumnjivo lice” (1969)... Poslednju predstavu režira 1975. godine, pod imenom „Heda Gabler”.
„Ožalošćena porodica”
Milošević slobodno primenjuje i osvetljenje i muziku u groteskno uveličavanje i uprošćavanje, on stilizuje položaje i pokrete i reagovanje glumaca, raspoređuje ih simetrično – ali nikad ne odlazi u beživotnu karikaturu niti traži efekte kojima je jedini cilj da zasmeju gledaoce.
Borba, 1955; Hugo Klajn
U ovoj predstavi meni se učinilo kao da je Jugoslovensko dramsko pozorište od Nušića učinilo ono što su hudožestvenici stvorili od Čehova i ruskih pisaca.
Nin, 1955; Bora Glišić
„Na rubu pameti”
U komponovanju masovnih scena, Mata Milošević je postigao ono što se najviše moglo postići. U nekoliko pasaža videli smo pravu virtuoznost. Toliko je sigurno išao za svojom idejom vodiljom da nas nijednog trenutka nije ostavljao u nedoumici: zašto baš tako? Sve što je zamislio pošlo mu je za rukom, uz pomoć velikog ansambla, koji je, to treba naglasiti, bio besprekorno uigran.
Telegram, 1963, Ognjen Lakićević
Voleo je da piše i priča o publici, te je u Borbi, 1957. godine, zapisao svoj pogled na tadašnju publiku i njena htenja: „Naš grad, protivrečan, nemiran i drag, sve naglije postaje mali velegrad. Tesno je u njemu, svugde i svima, pa i u pozorištima. Ima ih pet. Plus dečja, plus amaterska. Moglo bi da ih bude više. Beograd je pozorišni grad.
Beograd ima pozorišnu publiku, kao retko koji grad u zemlji. Ali čudan je Beograd, pa mu je čudna i publika. Beogradska publika nesumnjivo voli svoja pozorišta. Ume da se oduševljava. Prema svima ostalima zna da bude velikogradski ravnodušna. Ali je velikogradski taktična. Za nepoznate pisce, naročito naše, nema interesovanja. Privlači je ono što sasvim razume ili ono što sasvim ne razume. Bezazleno voli da bude šokirana. Da bi mogla posle da negoduje. Katkad pokaže čudno interesovanje tamo gde bi se čovek najmanje nadao. Prema svakoj formi scenskog prikazivanja, od najtradicionalnije do smelije. To pokazuje njenu pozorišnu inteligenciju i zato spada među najbolju pozorišnu publiku.”
„Dr”
Nemajući načina da drugoj i sklerotičnoj ekspanziji udahne neophodnu meru životvornosti, reditelj je, rukovođen svojim bogatim rediteljskim iskustvom, pribegao jednoj lukavoj scenskoj i ritmičkoj organizaciji, koja nas je, kao na saonicama, prvo sanjivo i tromo, a zatim sve brže, sve vratolomnije, mahnitije, nosila niz stranu događaja i hitnula nas najzad u zaslepljujuću razdraganost.
Ekspres, 1964; Vuk Vučo
O pozorištu i njegovoj budućnosti, 1983. godine Mata je govorio: „Čvrsto sam ubeđen da će pozorište moći da odoleva svim budućim tehničkim predstavljačkim zadovoljstvima dok god bude neposredno prikazivalo, pomoću živog pokazivača, žive ljude sa njihovim uvek savremenim kompleksnim protivrečnostima. Jer, bez obzira na način i formu prikazivanja, pozorištu je cilj da „samom sadašnjem pokolenju i biću sveta pokaže njegov oblik i otisak”, kako kaže Šekspir.”
Preminuo je 1997. godine, u 95. godini života u Beogradu. Današnja pozorišna scena na Fakultetu dramskih umetnosti nosi njegovo ime.
Izvor: Mata Milošević Moje pozorište, Teatron, Muzej pozorišne umetnosti; Muzej pozorišne umetnosti
