Drugog festivalskog dana „Majskih igara“ u Bečeju odigrane su dve predstave, „Orkestar Titanik“ u izvođenju JU Katoličkog školskog centara ''Sv. Franjo'' Opće gimnazije Tuzle, kao i „Ništa“ u izvođenju Népkör MMK Fabula Rasa Színjátszó Grund iz Subotice.
Delo „Orkestar Titanik“ napisao je bugarski pisac Hristo Bojčev, nekadašnji kandidat za predsednika te države, i dobitnik velikih evropskih priznanja za pozorišni rad. Kao neko sa iskustvom, upoznat je sa problematikom sociološkog fenomena, te mu je to bilo najzanimljive da istražuje i u ovoj drami. Priča počinje na napuštenoj zelezničkoj stanici u kojoj vidimo četiri glavna lika, beskućnika. Upoznajući ih, sve više imamo osećaj da se nalazimo na kraju sveta. Svaki tračak nade gubi u ratu sa sekundama. Smisla više nema. Ničega nema, osim vazduha, pluća i maštanja da se makar jedan voz koji prolazi tuda zaustavi. Sve što žele je da uđu u taj zaustavljeni voz i troše dane razrađujući plan u svojoj mašti. Dnevno ispred njih prođe i po pet vozova, ali zbog oronulosti i zastarelosti stanice, nikom od mašinovođa ne pada na pamet da se zaustavi. Jedino što dobijaju od tih vozova jesu kese sa smećem koje putnici izbacuju kroz prozor. Beskućnicima su to jedini obroci i zadovoljenje žeđi. Dok čekaju voz u koji će se popeti, vreme prekraćuju dugim dijalozima o svom životu, o stvarima kojih se plaše, o živosti koju su nekad osećali, kao i o najbližim ljudima sa kojima su bili u kontaktu. Dani prolaze, vozovi ne staju. Tužnu atmosferu nam pravi i oronula scenografija vapeći za udisajem čistog vazduha. Sve biva ravno. Nalazimo se u nedođiji i suočavamo se sa tim da se zadovoljavamo ostacima svega smislenog. Jednog dana, na granici ekstrema očaja, nailazi veliki mađioničar Hari Hudini sa obećanjem beskućnicima da će im za dnevnu dozu alkohola zaustaviti voz, te će tako moći da uđu u njega i odu u potpuno drugačiji svet. U pohlepoj igri alegorije, memla svojim pipcima davi sve nas koji se vrlo lako prepoznajemo u ovoj ekstremnoj, ali apatičnoj atmosferi. Potreba za drugačijim nudi maštu, dok mi sa druge strane dodirujemo samo mrvice zadovoljenja. Ne znamo granice naših mogućnosti. Ne znamo ni da li smo dovoljno hrabri. Ali, znamo da maštamo. O snovima. O vozovima koji će doći i odvesti nas u dalek svet. „Neočekivana sila se iznenada pojavljuje i rešava stvar“. Ali, da li smo spremni na neočekivane priželjkivane sile?
Omadinska predstava na mađarskom jeziku pod nazivom „Semmi“ iliti „Ništa“ odigrana je kao poslednja drugog dana festivala. Predstava, čiju režiju potpisuju Greguš Erdelji Hermina i Greguš Zalan, rađena je po knjizi Džejn Teler adaptiranoj za scenu od strane Lenarda Roberta. U obrazloženju selektora festivala, Aleksandar Đinđić kaže: „Glavni junak ove priče je dečak, po čijem mišljenju, ništa nema smisla i koji odlučuje da živi na drvetu, što pokreće njegov razred na određenu akciju. Kako se od jedne intimne zapitanosti dođe do masovnog obesmišljvanja ideje pojedinca, pa još i pokuša da se sve to unovči, govori nam ova sjajna predstva okarakterisana odmerenim glumačkim izrazom, neopterećenim teatralnošću, kao i osećajem za kolektivnu igru. Rediteljski, osim u uspešnom vođenju glumaca, primećuje se i znalački odnos prema rešavanju scenskog prostora, njegovom funkcionalnom i znakovnom korišćenju. Izuzetna predstava za koju bi trebalo naći način da je vidi šira pozorišna javnost.“
Drama nastaje u jednoj vršnjačkoj grupi, odnosno razredu, i daje odgovore na pitanja osetljivosti i zbunjenosti današnje omladine, koja ne pronalazi smisao života i ne vidi razlog zašto bi se uopšte trudila oko bilo čega. Apatija mladih ljudi izražava se u materijalnim dobrima, propraćenim bludom, nemoralnostima i nenormalnostima. Jedan dečak, glavni lik sa željom da živi na drvetu, pokušava da im objasni da u svom životu imaju mnogo uzvišenije stvari od toga čime su trenutno preokupirani. U zanimljivoj scenskoj igri stičemo utisak da je mladima jedini način borbe defanzivnost, a da im se svaki njihov izbor kroji po svetskim trendovima. Rasprava mladih o tome koliko je ono što rade smisleno i bezvrednosto života čini ovu predstavu dramom od velikog značaja za rast dece i omladine. Kraj nastaje kada masovne besmislene stvari pobede jednu jedinu čistoću i energiju. Da li je to ujedno i kraj sveta? Kraj jedne epohe? Šta nam ostaje ukoliko razum ode na večni počinak?
