Dramski studio Osnovne škole „Sveti Franjo“ iz Tuzle prvi se predstavio bečejskoj publici trećeg dana festivala sa predstavom „Alisa u zemlji čuda”. Predstavu je, po motivima teksta Luisa Kerola, radila rediteljka Marica Lazić. Za dobro poznatu priču, u kojoj naša heroina z detinjstva Alisa istražuje druge svetove i pleše na granicama stvarnosti, selektor ovogodišnjeg festivala, Aleksandar Đinđić, između ostalog rekao je da je rediteljka na uredan, povremeno i jako maštovit način uspela da ovo, za realizaciju na sceni veoma komplikovano delo zajedno s ansamblom predstave iznese na pravi način, odnosno uspela je da delo postavi tako da gledaoca, ukoliko se do sad nije susreo s ovim delom, podstakne da to učini.
Druga predstava trećeg dana bila je „Mamin dašak u svemiru” Akademskog pozorišta SKC iz Niša. Reditelj Dušan Matejić je sa mladim glumcima postavio komad rađen po motivima drame Kolina Seroa „Zeko, zeko“. Drama posvećena majkama, kao vrsta ode majci, osvojila je empatiju bečejske publike. Radi se o dešavanjima, svađanjima, koškanjima i deljenju kratkoročne, prividne sreće u jednoj siromašnoj porodici, u kojoj je stub svega što postoji majka. Kao takva, na njoj se nalazi sva odgovornost za sve proizvode koji se nalaze u kući, za sve petoro dece različitih karaktera, kao i za oca koji nema preteranu volju da preuzme mušku ulogu u porodici. Ona na svojim leđima nosi sve, od razvoda svojih ćerki do izbacivanja iz škole najmlađeg sina, otpuštenog muža, pa sve do sinova koji se bave nelegalnim poslovima. U jednom momentu shvata da se guši u sopstvenosti i jednostavno ne zna kako opstaje. Sve što joj ostaje, jeste da stvori svoj svet, svoj dašak u svemiru, kako bi mogla da se suoči sa svim nedaćama koje je snalaze, a i ujedno kako bi joj sama porodica ostala u miru. Realistična farsa u kojoj živimo tragediju u samoj tragediji obojena je notom laži i nesposobnosti da se vratimo u ono za šta smo stvoreni. Za slobodu i sreću. Da li je život nagomilavanje požrtvovanosti?
„U svetu terorista, usamljenih i brbljivih komšinica, razvedenih ćerki, otupštenih očeva i, najzad, u svetu sveopšte globalne krize, jedna MAMA je sagradila svoj „svemir” za sebe i svoju porodicu. U tom svemiru ona se i smeje i plače ali uvek – sa toliko života i želje za životom! Žanr ove predstave je stanje duše i svesti naše Mame. Naposletku, zašto ne bismo ovu predstavu posvetili svim majkama?” , naveo je reditelj Dušan Matejić pred svoju premijeru.
Vršnjačko nasilje je tema koja nije dovoljno zastupljena među nama. O vršnjačkom nasilju govorimo kada jedno ili više dece namerno psihički uznemirava ili fizički napada drugo dete. Uglavnom se to dešava u školi, školskim hodnicima i zabačenim mestima, na putu od škole do kuće. Deca se gurkaju, tuku, vređaju, šire lažne izmišljotine o osobi koju maltretiraju. Česte su pojave uzimanja novca za užinu, uništavanje knjiga i torbi. Dete koje trpi nasilje se boji da prijavi ovaj problem, jer ga je nasilnik zastrašio. Veliko pitanje koje se postavlja jeste: ko je zapravo žrtva, a ko nasilnik? Isto se pitaju i mladi heroji Omladinske scene pozorišta „Janko Veselinović“ iz Bogatića u predstavi „Hajde da ne žmurimo“. Ovaj olujni dokumentarni komad nastao je kao autorski projekat rediteljke Ivane Terzić u kojem su polaznici Omladinske scene prepričavali iskustva vršnjačkog nasilja u svojoj školi.
Tokom kratke, ali dovoljno mučne predstave, uspeli smo da vidimo ceo proces uznemiravanja deteta koje trpi nasilje, svu njegovu psihičku nesigurnost, kao i na koje sve ogavne načine se nasilje može ispoljiti. Takođe, imali smo prilike da zavirimo u neodgovornost institucija, zakazalost nadležnih radnika škole koji trebaju da suzbiju nasilje, kao i nemarnost roditelja koji misle da njihova deca garantovano nisu agresori, jer su kod kuće fini i čedni. Krug neprijatnosti se širi publikom kao bomba nemoći, dok mladi glumci na sceni igraju pod sjajno urađenim scenografskim rešenjem. U tekstu se koriste citati blogerke i psihologa Aleksandre Birta Ilić, čiji blog je bio njihova inspiracija za dramaturški tok predstave. „Hajde da ne odustajemo. Hajde da ne odbacujemo ovu decu. Jednog dana takav problem može imati i vaše dete. Nerazumevanje okoline za ovakav problem nije rešenje, odbacivanje ovih osoba kao „propalih slučajeva kojima nema pomoći” i koje kao takve treba izopštiti iz društva još više podstiče vršnjačko nasilje među mladima. Ako pomognemo barem jednom detetu, radimo pravu stvar.”
