Druge večeri osmog po redu Bečejskog festivala monodrame „Be:femon” odigrale su se dve monodrame, obe iz Hrvatske, te slobodno možemo reći da je juče bio dan hrvatskih umetnika, redovnih i dragih gostiju na ovom regionalnom pozorišnom festivalu.
Prvu monodramu „Školjka šumi” izvela je mlada Maruška Aras u režiji Hrvoja Korbara (Teatro VeRRdi, Zadar). „Školjka šumi” predstavlja drugu proznu celinu romana „Izvanbrodski dnevnik” Slobodana Novaka. Magistar farmacije, glavni lik koji povezuje tri intimne priče romana, u ovom delu putuje vozom sa pratiocem Sirenom, režimskim službenikom, koji ga vodi u Psihijatrijsku bolnicu „Vrapče”. Na putu do tamo, Magistar zamenjuje uloge, krade dokumenta malom pijunu i izaziva kontra igru, gde nikada načisto nismo spremni da zaključimo ko je zapravo tu lud. Iziskujući svoje psihološko stanje, braneći se odbrambenim mehanizmima ironije, Magister in farmacia (često čujemo kao Magistar informacija) služi se najčešće alegorijom i vrlo vešto podstiče na razmišljanje o prepletenim situacijama koje su dovele do samog odlaska u ludnicu. Svojom sugestivnošću, glavni lik vodi igru između racija i gluposti, pohotnosti i relevantnosti, sve vreme izazivajući grč u društvenim porama i onom osećaju empatije prilikom nesnađenosti. Miljenko Jergović je za Slobodana Novaka jednom rekao da je on upravo pisac epohe, a kroz roman „Izvanbrodski dnevnik” imamo priliku da se vrlo jasno suočimo sa dve linije filozofskog pripovedanja: političke situacije koju karakteriše odnos jedinke spram vlasti, kontrole i manipulacije, i one najdublje, intimne slike u kojoj se individua pojavljuje kroz strah, beg i osamu. „Školjka šumi” predstavlja duševnu sliku ludaka koji se na momente čini kao Gogoljev ludak, na momente kao Geteov Faust, a na momente kao mi sami, ludaci svog doba.
Maruška Aras (24), sveže diplomirana glumica iz Zadra, izvodi sve glavne i sporedne uloge situacije na izuzetno progresivan način, bez daha pauze. Kompleksan, hermetičan tekst zahteva punu pažnju, a Maruška ga, bez ikakvih rekvizita i scenografije, kroz večni oblak dima mašine, odevena u odelo koje ima dugmiće i kragnu i sa prednje i sa leđne strane košulje, izvodi naizgled jednostavno, potkovano znanjem i milimetarski precizno. Hrabroj matematičkoj računici monodrame doprinose i tačna muzika šumova, igre žanrova, kao i svetla koja suvislo dokazuju atmosferu dela, za koju i sam Magistar tvrdi: „Nitko drugi ne čuje školjku što je prinosimo uhu, i nitko ne čuje što u tuđoj glavi tutnji.”
Druga predstava koja se našla pred bečejskom publikom bila je monodrama „Mistero Buffo” Darija Foa, u izvođenju maestralnog Dražena Šivaka. Dario Fo… Nobelovac koji miriše na revoluciju, šezdesete godine, komediju del’ arte i nadu da će ovaj svet jednoga dana biti bolji. Dražen Šivak, zajedno sa rediteljkom Lee Delong, iskoristio je tri priče iz zbike monologa „Mistero Buffo”: „Rođenje lakrdijaša”, „Lazarovo uskrsnuće” i „Bonifacije VIII”. Iako se sve tri priče baziraju na poimanju Boga kao glavnog aktera kroz čistu satiru, Dražen ih doživljava glumački duboko, trijumfalno izvodeći preko 30 likova u vrlo kratkom vremenskom roku. Na Okruglom stolu, priznao je da je svakog lika konstruistao iz klovnova, što dodatno doprinosi virtuoznosti njegove glume. Prva priča bazira se na seljaku koji želi da postane glumac: nakon što neplodnu zemlju pretvori u najplodnu, vrhovi hijerathije pokušavaju mu je nasilno oteti, a kao kaznu za sebično ponašanje, siluju mu ženu. Nakon pokušaja suicida, pojavljuje se Isus Hristos, lično. Druga priča, „Lazarovo uskrsnuće”, predstavlja Lazarov izlazak iz pećine koji željno iščekuje publika koja je platila ulaz u samu pomećiju, večno komešajući se i gurkajući, ne bi li što bolje videla tog famoznog Lazara iz njihovih intimnih molitvi. Treća priča je hrabra pritužba Crkvi zbog svog nemorala i bludnosti, u kojoj je Fo za glavnog lika uzeo ozlogašenog papu papu Bonifacija VIII (1230-1303), pohlepnog, nasilnog i sklonog trgovanju crkvenim dobrima, kog je upravo Dante smestio u svoje krugove pakla „Božanstvene komedije”, i to u susretu sa Isusom.
Na sceni bez scenografije, muzičar Igor Dorotić prati Dražena Šivaka na trubi, a za potrebe igre i vrtoglave izmene stilova i emocija, koriste se i zvečke, činele, trijangl, metalofon... Tokom sat vremena trajanja monodrame imamo priliku da vidimo savršenu samosvest jednog mladog glumca, poseban doživljaj upotrebe tela kao instrumenta, proračunatu dinamiku i omaž tradicionalnosti glumačkog zanata. U konstantnoj interakciji sa bečejskom, nadasve oduševljenom publikom, kakva se dugo nije videla na Be:Femonu, on razvija atmosferu koja je spremna na duboke rezove, od vrha komedije, pa sve do sićušnih stakala tragedije. Nakon odigranih priča, silazi u publiku i na dokumentaran način prepričava jezive privatne događaje koji su pratili italijanskog pisca Daria Foa i nagnali ga na pisanje i opstajanje u umetnosti. Između ostalog, pominje i kidnapovanje, nasilje i silovanje Foove supruge Franke Rame od strane fašista, samo kao opomenu za političku stranu na kojoj se nalaze.
