Sinoć je, i pored straha od epidemiološke situacije, ipak otvoren osmi po redu bečejski festival monodrame „Be:femon“ u Gradskom pozorištu Bečej. Pre samog otvaranja, upriličen je razgovor sa Svetlanom Bojković povodom izložbe „Umetnost glume ili traganje za istinom“, koja se može pogledati u gornjem foajeu pozorišta tokom trajanja festivala. Autor izložbe je kustos, teatrolog Pozorišnog muzeja Vojvodine, Zoran Maksimović, a izložba je upriličena povodom pedesetogodišnjice umetničkog rada Svetlane Bojković i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture koja joj je dodeljena 2019. godine.
Svetlana Bojković je nakon toga svečano i otvorila festival, dok je prvu monodramu „Sve je do nas“ izveo bosanskohercegovački glumac Emir Hadžihafizbegović, kao svoj autorski projekat. Emir svoju priču izvodi pozdravljajući se sa publikom pesnicom, kao novim postepidemiološkim pozdravom. Nakon vraćanja na scenu, predstavlja nam se profesor matematike na Prirodno-matematičkom fakultetu koji je dobio otkaz govoreći istinu. Preko istine i načinjene nepravde, Profesor kroz životne primere počinje da referiše na Marka Tvena, preko njega stiže do Miroslava Krleže i Alberta Ajnštajna. Skačući sa teme na temu, svaku dodirujući taman toliko koliko treba za jednu pozorišnu formu koja nema povratne informacije publike, Profesor ispred nas stavlja vrlo široku paletu pojmova filozofije, psihologije i psihoanalize. Narod je lobotomiran, vlada neoliberalni kapitalizam, egzistencija nam je ugrožena na svim nivoima, vređanje inteligencije je prisutno na svakom koraku, ali ono što stalno zaboravljamo, a jedino je ispravno – sve je do nas. Do nas je što gubimo vreme odavajući se Bil Gejtsu i tehnološkom prasku, društvenim mrežama, do nas je što ne čitamo knjige, što su nam passé važna istorijska dela, do nas je što se na kulturu izdvaja manje od jedan posto iz budžeta, do nas je što novac iz našeg džepa - dakle ne krađe preko poreza, akciza i slično, nego novac utrošen našom slobodnom voljom - trošimo na kamate kredita, drogu, prostituciju, alkohol i kladionice. Matematičkim prikazom egzaktnih činjenica dokazali smo da smo anestezirani. Stanje duha je gotovo izumrlo.
Kroz sat i po vremena monodrame, najzahtevnije glumačke forme, uz skromnu scenografiju koja se sastoji od postolja za šivaću mašinu marke Singer i kafanskog kariranog stolnjaka preko nje, Emir Hadžihafizbegović na lak i jednostavan način izvodi priču koja se tiče kako njega tako i nas samih. Skromno, pažljivo i gotovo precizno kritikujući svaku poru koja se nalazi na ionako vrlo komplikovanom putu života. A šta je život nego mudra priprema za smrt, kako sam kaže. Da li je život istina ili je moja istina istinitija od tvoje? Da li je, kako to Tom Stopard ume da kaže, istina samo ono što smatramo istinitim? Da li se naš dugogodišnji rad na sebi isplati, ako je sve do nas? Ili možda nije do nas? Možda je do nas samo ono do čega možemo da dosegnemo?
Drugog dana festivala možemo videti dve monodrame, od 17 časova Maruška Aras izvodi monodrame“ „Školjka šumi", dok je od 20 časova na repertoaru „Mistero Buffo“ Dražena Šivaka.
Foto: Danijel Rauški
