Bečejski festival monodrame, osmi po redu, doživeo je i svoj treći dan. Publika je imala priliku da vidi dve monodrame: „Klamm háborúja / Klamov rat” u izvođenju Lasla Šandora i „Nadežda Petrović” Biljane Đurović.
Profesor Šandor Kalm (Laslo Šandor) predaje književnost u školi. Kraj godine je blizu, maturski rastanak je tu, svi žure da dobiju što bolje ocene, iako se to baš i ne poklapa sa znanjem koje imaju. Monodrama počinje profesorovom reakcijom na pismo u kom ga učenici okrivljuju za prošlogodišnje samoubistvo njihovog druga Saše zbog loše ocene. Objavljuju mu rat u smislu bojkota dok se profesor Kalm ne izvini. Ali, profesor nije imao za šta da se izvini, jer je bio pravedan i dosledan svojoj profesiji. Nije povlađivao molbi Sašinih roditelja, niti je imao empatije ka tome da će Saša možda ostati bez diplome srednje škole zbog njega. Kroz dalju monodramu, koja ima odličan ritam i sažetu dinamiku, vidimo da profesor potpuno uvređen i nemoćan uzvraća i objavljuje rat, ali ne učenicima, nego celoj školi – drugim profesorima, svim učenicima, čak i direktoru! Pedagoški posao koji on obavlja nešto više od deceniju dolazi do ruba svoje trpeljivosti i prelazi sve crvene linije etike. Pored konstantnog voajerisanja drugih profesora, pokušava da postavi autoritet nad učenicima kojima je iz dana u dan sve manje potrebno znanje. U jednom momentu saznajemo da profesor Kalm ima „dosijee”, odnosno poprilično pogrdne dnevnike o svakoj osobi koju je sreo tokom svog posla. Podsećajući nas na sve naše nastavnike i profesore koje smo imali u školama, a koje smo prezirali, pa ih kasnije tek razumeli, profesor Kalm nas na vrlo porazan način, kroz pištolj na čelu tokom završnog maturskog govora, podseća da ipak svi nosimo komadiće tih profesora u nama kroz dalji život, stavljajući nam do znanja koliko su zapravo važni tokom našeg odrastanja.
Predsednica žirija, Dušanka Glid Stojanović, na Okruglom stolu je rekla: „Imamo priliku da vidimo sistemski nevoljenog čoveka od samih početaka, nezadovoljstvo koje se nataložilo”. I nakon te nataloženosti, dogodio se prasak nepravednosti, u kome je profesor iskazao sve ono što oseća godinama, zanemarivši posledice koje to može da donese. Na sceni konstantno uviđamo metamorfozu svih emocija, iznetu nadasve realistično. Od ludosti do lucidnosti. Za to smo zahvalni naizgled minimalističkoj režiji Kinge Mezei, koja je sistematičko i promišljeno prišla tekstu. Scenografiju doživljavamo kroz masivan bordo sto, tapaciranu stolicu i sivi prozor sa napola razbijenim staklom. Muzika balansira atmosferu, kojoj nije bilo teško da uz odličnu komunikaciju zavede bečejsku publiku koja je monodramu ispratila sa punom pažnjom, gotovo interaktivno. Na momente sasvim duhovit, na momente opor i kritičan, profesor nam se uvukao pod kožu i nije nas pustio do poslednjeg momenta četvrtog aplauza koji je zaslužio. Ono što je zanimljivo, Laslo Šandor, glumac koji glumi profesora Kalma, zaista je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Među publikom je imao svoje sadašnje đake, a u prvoj klasi je kod njega učila i sama rediteljka predstave, Kinga Mezei. Na Okruglom stolu je dodao da se zbog toga osećao dodatno nervozno, iako nije bilo nikakve potrebe, jer je do sada osvojio najveću ocenu publike.
Radnja monodrame „Nadežda Petrović” se događa poslednjeg dana života naše velike slikarke i dobrovoljne bolničarke, u sobi valjevske bolnice 3. aprila 1915. godine, u vreme kada na našim prostorima haraju ratni vihor i epidemija pegavog tifusa. Retrospektivno se prisećajući svog herojskog života, nabrajajući umetničke podvige, izgubljene frontove i pogubljene ljude na svojim rukama, Nadežda i pored iznemoglosti od bolesti konstantno pokušava da se vrati se na svoje mesto predodređenosti, medicinske sestre, kako bi spasila još i još ranjenika, svesna da je ona njima porebnija. Oživljavajući slike Srbije iz 1903. godine, zatim borbe protiv aneksije Bosne i Hercegovine 1908, ali i slike sa fronta i iz valjevske bolnice u času kada deluje da je čitava Srbija obolela od pegavca, ona pobednički pakuje kofere i ne ostavlja ništa za sobom. Ništa sem slike koja se nalazi na štafelaju u uglu bolničke sobe, a koja je poslednja slika u životu umetnice, - „Valjevska bolnica”. Nadežda dočekuje svoju smrt smelo i hrabro, na nogama, spremna da sada pođe i previja ratnike. Tekst predstave je sačinjen od autentičnih pisama Nadežde Petrović, odlomaka iz romana „Boje i barut” Olgice Cice, kao i od izbora poezije Rastka Petrovića i Ljubomira Simovića. Biljana Đurović je na adaptaciji teksta radila gotovo godinu, preispitujući svrhu života, pojam same umetnosti tokom ratnog doba, dehumanizaciju društva i kritički se osvrćući na posebnost individue. Pohaban kostim, za koji je zadužena Marina Vukasović Medenica, sačinjen od rupa nastalih od moljaca, vunenih čarapa i teških, vojničkih, krajnje nezgrapnih čizama, oslikava duh rata i precizno aludira na prelaz između Nadeždine prošlosti, odnosno fakultetskog obrazovanja i građanskog odgoja, pa sve do potpune nemaštine, materijalnog stanja u društvu.
Poslednjeg dana ovogodišnjeg „Be:femona” od 20 časova imaćemo priliku da vidimo predstavu „Nana” u izvođenju Milene Božić.
