Drugog dana jubilarnog petog po redu festivala „Pozorišno proleće”, koje se ove godine održava u jesen, budući da ga je u aprilu bilo nemoguće organizovati, odigrana je predstava „Travnička hronika”, reditelja Nikite Milivojevića. Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada predstavu je radilo u saradnji sa Narodnim pozorištem iz Sombora. Adaptaciju teksta, po istoimenom romanu Ive Andrića, uradio je takođe Nikita Milivojević. Za scenski pokret bila je zadužena Amalija Benet, dok muziku potpisuje Dimitris Kamaratos.
Govoreći o blatnjavoj pustinji gde se susreću različiti narodi, kulture, vere i običaji, na veoma vizuelno primamljiv način, kroz predstavu su prikazane Andrićeve misli o geografskom „prokletstvu” sa kojim se Balkan, a u ovom kontekstu konkretno Bosna, susretao tokom vekova. Na sudaru istoka i zapada, jedan gotovo divlji narod godinama se borio protiv težnji stranih uticaja da bude pripitomljen i prevaspitan. Andrić je najbolje znao da prikaže tvrdoglavost koja je karakteristična za ovo podneblje, pa čak i kada je običan put u pitanju. Do današnjeg dana ostala je aktuelna Andrićeva misao iz ovog romana, koja je i samog Nikitu Milivojevića godinama pratila, a koja glasi: „Jer zašto da moja misao, dobra i prava, vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu? Stoga što se rodila u ovoj dumači koja se zove Travnik? I zar je mogućno da se ta misao nikako ne beleži, nigde ne knjiži?”
Upravo je autorski tim, reditelj, kostimografi, kompozitor, glumci, svaki pojedinac koji je i na najmanji način doprineo vizuelnom oživljavanju „Travničke hronike” doprineo pomeranju ove Andrićeve misli u drugačijem pravcu. Činjenici da je šabačka publika nemo posmatrala scenu tokom čitave predstave, pa čak i na pauzi za vreme koje se gotovo jedva šta moglo čuti, doprineli su prizori koji su se smenjivali na sceni, na momente komični, a već u drugim tragični. Od najviših političkih zvaničnika stavljenih u kontekst borbe petlova u blatnjavoj areni za prevlast nad Bosnom, pa do životnih krahova i lomova koji ne biraju gde je neko rođen i kakav status ima, samo su neke od scena koje su publiku „šetale” kroz širok spektar emocija. Ova predstava će itekako ostati „zabeležena”, čemu u prilog govori i visoka ocena 4.67 na ovom festivalu.
Iz glumačke postave, koju čini čak 16 glumaca, nezahvalno je i nepotrebno izdvajati pojedince, budući da je i sam akcenat tokom rada na predstavi stavljan na timski rad, a dobra energija koju su doneli na scenu ispraćena je gromoglasnim aplauzom koji je odjekivao salom Šabačkog pozorišta nekoliko minuta. Ipak, Šapčani nisu mogli, a da ne pohvale i dva svoja sugrađanina koja su se našla u „blatnjavoj pustinji gde se tek napravljeni put odmah preore kako gosti ne bi dolazili” - Zorana Karajića i Vladimira Milojevića.
Ivo Andrić je roman „Travnička hronika” pisao gotovo 15 godina, a kako je u više navrata objasnio reditelj, sama predstava je iziskivala temeljniju pripremu i duži proces rada nego što je uobičajeno. Slučajno, ali nekako simbolično, predstava je pred šabačkom publikom odigrana baš na dan kada je proglašena ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost, podsećajući nas da je davne 1961. godine i sam Andrić poneo ovo priznanje. Dimenziju njegovih dela nije lako shvatiti, a i sama adaptacija u pozorišni okvir donela je velike izazove za autorski tim, istaknuto je u razgovoru u okviru okruglog stola koji je organizovan neposredno nakon predstave.
Tokom drugog dana festivala zainteresovani su imali prilike da prisustvuju i javnom čitanju teksta u prostoriji šabačke Sinagoge: „U ljusci jajeta” Danila Brakočevića, koji je ove godine bio u selekciji savremenih dramskih tekstova Sterijinog pozorja.
Treći dan festivala rezervisan je za predstavu „Upotreba čoveka”, Aleksandra Tišme, u produkciji Nova tvrđava teatara, Grad teatra Budva, East West Centra Sarajevo i Novosadskog pozorišta, a čiju režiju potpisuje Boris Liješević.
Foto: Šabačko pozorište/Jugoslav Radojević
.jpg&w=384&q=90)
