Ratovi su najprimitivniji dokaz da ljudi nisu uspeli da razgovaraju i čuju jedni druge. Ratovi donose strah, razaranje i teret koji će nositi budući naraštaji tuđih odluka. Ratovi ne biraju žrtve i uglavnom padaju na one koji nisu imali nikakav glas u njihovom nastajanju. Ratovi nikada nisu rešenje, oni su samo dokaz da je sve zakazalo.
„Trg ratnika” je socijalno-angažovana drama britanskog autora Nika Vuda. Duodrama govori o ožiljcima koje rat ostavlja na nedužnima, o urušavanju porodice u ratnim okolnostima i o izbeglištvu i patnjama koje donosi svima, a pogotovo deci. Predstava nastala prema ovom tekstu, autorski je projekat Teodore Gaćić i Svetozara Babića.
Tekst je minimalistički, u središtu priče su brat Andrea i sestra Riva i iz njihove vizure pratimo njihov međusobni odnos i pogled na rat. To štu su naratori deca daje lični i emotivni ton jer rat gledamo kroz oči onih koji najčešće nemaju glas. Takva atmosfera podseća na ispovest, dnevnik ili svedočenje. Sve je koncipirano tako da osećamo intimnost i krhkost likova. Nema velikih dođaja jer sve je filtrirano kroz iskustvo dece. Scena je vrlo jednostavna – tu su dve stolice i par rekvizita, poput kofera i par igračaka. Takvo rešenje stavlja fokus na glumu i tekst.
Teodora i Svetozar otpočinju svoju igru upravo igrom, crtajući kredom po podu i to čine infantilno, naivno i bezazleno. Kako se predstava bude odvijala, tako će se kreda po podu gubiti i bledeti, baš kao i tok života njihovih likova. Brat i sestra koje igraju rastrzani su između prošlosti (doma i porodice) i sadašnjosti (izbeglištva) i bez oslonca u odraslima koji su ili odsutni ili nemoćni. Pomalo su dezorijentisani i traumatske situacije doživljavaju emotivno, a ne racionalno. Povremeno tumače i likove majke, oca ili sporednih prolaznika i za te transformacije služe se navlačenjem tregerica na pantalonama (Svetozar) ili ogrtanjem marame (Teodora).
Promena njihovih primarnih likova efektno se odvija u momentu kada nisu kod kuće, ali nisu ni potpuni deo nove sredine. Oni su stranci koji ne razumeju pravila nove zajednice i neretko su predmet sažaljenja ili odbacivanja, bez kontrole nad sopstvenim životom. U tom stanju liminalnosti njihovi identiteti se raspadaju i ponovo sastavljaju. Andrea je nepoverljiv, svoj strah prikriva rezervisanošću, neretko je i grub i odsečan; dok je Riva vidno uplašena, ali znatiželjna i borbeno se trudi da se prilagodi novoj zajednici i pusti svoje korene na nepoznatom tlu. Teodora i Svetozar su uspeli da uz minimalna scenografska sredstva kreativno iznesu borbu sestre i brata za mestom pod Suncem, koji povrh svega ne gube veru i nadu i nastavljaju da gledaju na svet iskrenim i nevinim očima kako samo deca umeju. Njihovu igru bi upotpunila i očvrsnula dodatna rediteljska intervencija.
„Trg ratnika” pokazuje nam da rat nije samo sukob već beskrupulozan proces dehumanizacije. Snažan je i motiv doma, koji nije samo prostor, već je i identitet, bezbednost i kontinuitet. Uprkos svemu, život neprikosnoveno i grčevito teži ka opstanku, čovek konstantno ide napred i nalazi svoj put u svim okolnostima i neprestano se bori. Predstava je važna ne samo u kontekstu modernih izbegličkih kriza, već i zbog globalne krize ljudskosti u kojoj smo zaglibili.
