Druge i treće večeri sedmog izdanja Novog Tvrđava Teatra publika je imala prilike da gleda „Anu Karenjinu” Novosadskog pozorišta u režiji Dejana Projkovskog.
Ovu predstavu gledala sam drugi put. Prvi put kada sam je gledala, bila je premijera i imala sam ogromna očekivanja, budući da sam u jednoj od poseta Novosadskom pozorištu pre same predstave imala prilike da vidim grandioznu scenografiju ove predstave i pomislila sam - ovo mora da je nešto u šta je stvarno uložen ogroman trud,da će to biti jedna od onih „velikih” predstava. I tako je i bilo. Ogromni stubovi preneti su u ambijentalni prostor Vile Stanković - s obzirom na to da je sama scenografija delovala tako da je više prilagođena postavci u zatvorenom prostoru, budući da stvara ambijent enterijera, bila sam skeptična kako će to izgledati na otvorenom.
Međutim, ovaj put mi je utisak o predstavi bio još bolji nego prvi put kada sam ga gledala. Sama dramatugija predstave dosledna je romanu, gde Projkovski izdvaja krucijalne scene, međutim ne radi prevelike intervencije na samom tekstu - dijalozi su većim delom preneti iz romana. Sama režija gotovo da je filmična, tempo smenjivanja scena je brz i možda je to razlog tome što je praćenje predstave bilo „pitko”. Ipak, Projkovski u adaptiranju za scenu spaja kostime iz epohe sa savermenim elementima, tako da u velikim grupnim scenama (na primer, u scenama bala) imamo plesne sekvence uz pratnju elektronske muzike. Čitava postavka predstavlja spoj klasičnih elemenata u scenografiji i kostimu, osavremenjenih u drugim aspektima (muzici i glumi) tako da dobijamo jednu „pop” Anu Karenjinu.
Stiva Oblonski je raskalašni žigolo sa po tri žene u svom zagrljaju. Ana je diva koja varira od skromne, pristojne dame više klase do uzurpirane raspuštenice. Njen svet je svet jake individue koja slabi suočena sa restriktivnim moralom društva. Kiti i Ljevin ostaju Kiti i Ljevin - ovo je aspekt priče koji je nešto skrajnut u odnosu na glavnu liniju koja prati Anu, a koji je izveden kao simpatična ljubavna pastorala sa srećnim krajem.
Izlišno je govoriti iznova o Ani Karenjinoj, koja gotovo da je već opšte mesto umetnosti uopšte - uvek će se postavljati pitanje staro koliko i sama književnost, o tome da li je ispravno slediti moral ili svoje srce. U režiji Dejana Projkovskog, Anini unutrašnji lomovi dovedeni su gotovo do krešenda vrlo intenzivnim glumačkim izvebama - ovde se, naravno, mora odati počast fantastičnoj Marti Bereš, koja je veoma živo iznela svaku Aninu emociju i istakla svoju dominantnu ulogu u predstavi. Sve glumačke izvedbe prožete su jakom strašću, tako da dobijamo utisak nesavladivosti emocije (pogotovo kada su u pitanju scene koje se odvijaju između Ane i Vronskog, koga igra Arpad Mesaroš). Uz ovako predstavljene sile srca koje deluju nasuprot konvencijama morala, koje predstavlja Karenjin Atile Nemeta, Ana nema izbora nego da sledi svoj samodestruktivni put. Moral priče je sažet u poslednjoj sceni, gde nam se Ana predstavlja sama na pruzi i kontemplira svoje izbore - „Gospode, oprosti mi za sve”. Potom joj je lice umrljano krvlju uz jezu ambijentalne muzike i viziju svih aktera koji su učestvovali u njenoj tragediji.
Ana Karenjina. Goruće srce koje vodi u uništenje. Ipak, Ana je svesno ušla u to. Sreća pojedinca je varžnija od društvenih okvira. Tu se postavlja pitanje o prirodi samog društva koje sreću pojedinca kažnjava stezanjem svojih okova i odvođenjem u samouništenje.
„...zapravo naša Karenjina je možda jedan ženski Hamlet, zato što se ona, na neki način, kao i Hamlet, bori kao individua protiv svega onoga što je društvo I svega onoga što je možda i politički sistem kod njega, samo što naša Karenjina pravi tu ličnu porubu protiv moralnih okvira u društvu i postavlja pitanje: šta je važno: pratiti indiviualnu sreću i koja je cena koju čovek treba da plati da bi imao svoju slobodu u svakom smislu – slobodu izbora, slobodu vlastitog ličnog života, slobodu da voli, slobodu da ide onim putevima koje čovek odabere kao prave.” - rekao je Projkovski za portal Hoću u pozorište uoči premijere.
Večeras je na repertoaru festivala “Oleanna” Fakulteta savremene umetnosti iz Beograda, po tekstu Dejvida Memeta, u režiji Vide Ognjenović.
