„Nexxt!” – šou koji se bavi vezom između medija i nasilja, ujedno i nova predstava Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színház u režiji direktora pozorišta – Andraša Urbana, inače inspirisana dramom Ištvana Tašnadija. Naznačeno je da predstava nije namenjena za mlađe od 16 godina. Ukoliko ste imali želuca za „Tita Andronika”, kojeg je Urban radio u JDP-u, a za tu predstavu ni ne stoji upozorenje, „Nexxt” dođe kao mačji kašalj. U stvari, da li?
Reditelj ovaj šou otpočinje brehtovskim pristupom, čak nas i glumci pomalo nasilno pozivaju da se pridružimo „medijski istorijskom trenutku”. Uvodi i dve kamere koje će prenositi snimak uživo. Ovaj segment podseća na Kastorfovu „Božanstvenu komediju”. Nešto slično je relativno davno pokušao i Patrik Lazić sa predstavom „Smrt gospodina Goluže”, ako se iko još toga seća. Frau Plastic Chicken, koju tumači Emina Elor Salai, predvodi ovaj šou. Ova voditeljka, zajedno sa ostalima, kreće u potragu za serijskim ubicom. Ona aminuje emitovanje brutalnog sadržaja kako bismo svi zajedno, jer u ovome jesmo svi zajedno, došli do otkrića razloga koji stoje iza nasilja. Odevena u neonzeleno spandeks odelo izuzetno podseća na voditeljku sa naših prostora, svima dobro poznatu kao đak generacije. Njenog asistenta Sony-ja Bjernbaldersona i, gle čuda, brata reportera sa lica mesta O.B, igra Gabor Pongo. On se fantastično snalazi uz dodatne transformacije. Za brze i dobre promene treba pohvaliti i Atilu Nemeta i Daniela Gomboša.
U sam tok radnje uvodi se i lik Malog Alex-a iz Bardžisove „Paklene pomorandže” koji se tu nalazi u ulozi stručnjaka i u nekim momentima se insceniraju scene iz romana i filma. On je tu kako bi podelio svoje iskustvo, ali iz trenutne perspektive on je uspešan, porodičan čovek. Takođe, imamo dodatne eksperte – kvazi psihijatre – Dr Evelyn Price (Agota Ferenc) i Dr Sören-a Conery-ja (Ištvan Kereši). Kereši je pokazao zadivljujuće vokalne sposobnosti u muzičkim delovima. Bence Salai igra Rex-a Madison-a, serijskog ubicu. U prvom delu kada se projektuju nasnimljeni nasilni i mazohistički videi iz njegove arhive, on je snimatelj za jednom kamerom u levom uglu scene gde je nemoguće da ga ne uočimo i prepoznamo. Otuda začudnost i zaprepašćenost postavljanjem pitanja negde na početku – da li je moguće da ubica sedi među nama u publici. Nije baš najjasnije da li je to bila namera, ili je igrom slučaja Salai postavljen za kamermana. Agonija koju je donela potraga za njim okončava se kada ga pronađu i kada ulazi u studio kako bismo svedočili ekskluzivnom intervjuu. Ovo nam je takođe nešto poznato, doduše, nismo imali serijskog ubicu, ali smo imali silovatelja. Ili je pak svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima slučajna. Očigledno su vođeni parolom „da se čuje i druga strana”. To beše isto važi i za dva minuta za Jevreje i dva minuta za Hitlera?
Kraj ove sage nije samo dovođenje serijskog ubice u studio, već on i mali Alex treba da sparinguju u duelu ko će od njih dvojice pokazati više empatije i preobražaja. Na scenu stupa i Kardinalka (Judit Laslo) u pompeznoj roze haljini sa krstom oko vrata u ulozi vrhovnog sudije. Laslo nas iznova iz predstave u predstavu oduševljava svojim božanstvenim glasom. Iako se u jednom navratu nazirao kraj plesom uz song „Singing in the rain”, ali, ne leži vraže, ima još. Još malo nasilja, brutalnosti, izopačenosti, uvrnutosti i čega još ne, sve to upakovano u skoro dva i po sata sa pauzom. Čini li se sve nepovezano i besmisleno? Da, možda, ne.
Iako je predstava u svom vizuelnom i logističkom smislu pomalo nekoherentna i ne tako fluidna, neizostavno je da ona ipak otvara vrata svih ponora i ambisa kojima svedočimo bezmalo dugo u postmodernom društvu. Jer, želeli smo promene, a dobili zamene. Sve je veći cirkus u koji smo zaglibili, a sve je manje smešno. Tokom i nakon ove predstave nemoguće je ne zapitati se jesmo li kao društvo baždareni na nesreće i tragedije? Kakav je to sadržaj koji konzumiramo? Da li se praćenjem crne hronike naposletku radujemo što smo živi i što nismo na bilo koji način deo baš te crne hronike? Možda se odgovor nameće u našem besomučnom skrolovanju vesti i društvenih mreža gde ćemo za bilo šta što nam naiđe reći samo kratko i jasno - „nexxt”!
Foto: Novosadsko pozorište / Újvidéki Színház
