Ne sećam se da li sam skoro, zapravo da li sam ikada, gledala neku predstavu u kojoj su mi i tokom samog izvođenja misli lutale brzinom svetlosti kao na pokretnoj traci. I par dana kasnije sam razmišljala o tome. U salu sam ušla ista, a izašla drugačija, natovarena preispitivanjima i promišljanjima. Predstava „Centrala za humor”, Narodnog pozorišta u Beogradu u režiji Olje Đorđević, toliko nam je bila potrebna i neophodna u ovom trenutku.
Ratovi su menjali uslove života. Tako je i za vreme Drugog svetskog rata, kada je Beograd 1941. pao pod okupaciju, dvoje glumaca Aleksandar Aca Cvetković i Jovan Tanić odlučilo da osnuju komično pozorište – „Centrala za humor”. Od proleća do leta kroz njihovo pozorište prošlo je oko 150.000 ljudi. Osim pomenutih glumačkih bardova koji su uživali naklonost publike i ostvarili značajne uloge u Narodnom pozorištu u Beogradu, tu se nalaze i njihove kolege i prijatelji Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Mirko Milisavljević i Nikola Popović, svi stavljeni pod istim teretom i činom – da li igrati u trenutku strašne krize dok je zemlja u ratu? To je ključni segment ove predstave koji ispituje postulate etičkih normi i iskušenja umetnika u teškim vremenima.
Predstavu pratimo kroz perspektivu glumaca, Cvetkovića i Tanića. Scenografija je postavljena tako da podseća na šminkernicu ili bife nekog pozorišta. Zatičemo glumce nakon izvođenja Nušićeve „Gospođe ministarke” gde dele utiske, šale se, pevaju i piju. Lepo je videti takvu jednu sliku, budi neki sentiment i nostalgiju za vremenom pre rata. Verujem da se i neki današnji glumci tako druže, ali vrlo često sam ih viđala neposredno nakon završetka igranja i ne mogu a da se ne zapitam kako tako brzu izađu iz kostima i lika?
S obzirom na to da se radnja odvija pre rata, tokom okupacije, pred oslobođenje i nakon toga; tako se za svaku etapu postepeno pomeraju zavese sve dok ne ostane potpuno crno. Interesantno je, a zapravo i sasvim adekvatno, da priča o sudbini ovih glumaca bude postavljena tu, baš na daskama na kojima su oni čitav vek pre toga igrali. Ta koncepcija jeste i omaž glumcima, ali takođe ima i jednu nijansiranu autoironijsku notu. U tom periodu jesu postojali i drugi glumci, ali drama je fokusirana na tih šest likova iz razloga zato što ih je Nikola Popović, takođe glumac u Narodnom pozorištu, a kasnije partizanski komesar, nakon povratka iz rata stavio na spisak po kojem je privodio ljude.
Naši naratori iz čije vizure pratimo priču, Radovan Vujović i Miloš Đorđević, podsećaju na Del Boja i Rodni Trotera iz „Mućki” ili, ako vam je draže nešto domaće, na Glavonju i Kalauza iz „Pljačke trećeg rajha”. Na sceni vladaju jedinstvenom simbiozom partnerstva i usaglašenog igranja. Đorđević je svog Jovana Tanića izgradio na temelju humora i cinizma, koji je vođen parolom da tragedije vole ljudi koji osećaju, a komedije oni koji misle. U ulozi se odlično snašao i komičnost mu je sasvim prirodno nadolazila. Predstavio nam je čoveka koji se nije libio da u svemu izvuče neku korist i lični interes. Jedan preletačević koji naposletku oblači partizansku uniformu iako je ranije ismevao „patlidžane”. Vujović je pak kao Aca Cvetković jedan kontrast. Kao takav, čini se da je izrazito usmeren na svoju profesiju, da je bio isključen od stvarnog sveta. Živeo je na pozornici i u svim likovima koje je tumačio i u kojima se gubio što ga je dovodilo do suicidalnih namera, a ujedno je bio i kockar. Prikazuje nam sve moralne i egzistencijalne krize koje sačinjavaju jedno glumačko biće. U sceni gde izvode komad Miće Dimitrijevića „Minut posle deset” – o trgovcu iz Jagodine koji se zatekao u Beogradu minut nakon policijskog časa – to izvode na jedan karikaturalan način koji dovodi i do patosa. Jer to i jeste predstavljao jedan bulevarski teatar, lakrdiju, sa improvizacijama i ismevanjem i baš na takav način treba i da se predstavi i dočara – preterano.
Vanja Milačić nam donosi Žanku Stokić kao dostojanstvenu, otmenu, ali i traumatičnu i namučenu ženu, što zbog svoje prošlosti, što zbog toga što je sarađivala sa nemačkim okupatorima kako bi obezbedila sebi insulin. Svako od glumaca se ne trudi da imitira ili oponaša likove glumaca, već im daju glas kako bi ispričali njihovu priču i to čine sa dozom poštovanja igrajući na svojstven način. Za vreme rata, mada zar nije tako i danas, bilo je bitno odabrati stranu. Ima i onih koji se nisu priklonili nacistima kao što je Ljubinka Bobić. Isprva prikazana kao promiskuitetna i lascivna glumica koja je za vreme rata tražila, neki bi rekli časnije i poštenije, načine da se snađe i preživi jer „nije mogla da se smeje dok njen narod pati”. Suzana Lukić je sjajna u njenoj interpretaciji. Svako od likova doživi preobražaj i transformaciju te tako Pavla Jerinića kao Mirka Milisavljevića prvo vidimo kao samopouzdanog i šaljivdžiju, dok je na kraju na ispitivanju ponizan i potlačen. Isto tako, Nikola Popović kojeg gradacijski izvodi Jovan Jovanović, od sramežljivog i povučenog postaje autoritet i superioran lik. Popović iskusi promenu jer je kada je počeo rat uzeo pušku i otišao u šumu, u partizane, da se bori za slobodu.
Ono što ovu predstavu čini kako subverzivnom tako i revnosnom, osim odlične glumačke igre, epohalnih kostima kao i scenografije, jeste pre svega pronicljiv i veoma britko i jezgrovito napisan tekst mladog dramaturga Đorđa Kosića. Za ovakvu jednu temu bilo je potrebno prilično studiozno istraživanje i promišljanje. Kosić ovde evidentno ne zauzima ni jednu stranu, ne nameće svoj stav, verovatno ne iz razloga što misli da će time biti degradiran ili kritikovan, već, čini se, zato što za tim stvarno nema potrebe. Jer se i samo kritičko mišljenje razvija postavljanjem pitanja, a ne nametanjem i serviranjem odgovora. On ostaje dosledan fundalementalnoj potrebi za pričom, za ljudskim sudbinama i raščlanjivanjem mehanizama koji ih pokreću, kakvi god oni bili.
Autor kaže da se njihov način borbe odvijao kroz komediju, zato što ona ima subverzivnu moć da razgradi strah i diktatorske režime ismevanjem. Koliko god Tanić i Cvetković bili deklarisani kao ratni profiteri njima je onemogućeno osnovno ljudsko pravo - da im se sudi. Koliko možemo mi da im sudimo iz današnje pozicije? Ciklično se vrtimo pripadanju političkim organizacijama, određenim društvenim grupama, idolima koji imaju svoje ideologije, a tuđe ideje nas dovode do idolopoklonstva i u nemalom broju slučaja je zagarantovana propast. Ima li neko da pripada nepripadanju?
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
