Ukoliko zađemo u prošlost i dospemo do južnoameričkog El Dorada, grada koji nikad nije pronađen, ali su ka njemu hodili španski osvajači kako bi stekli ogromno bogatstvo unovčeno u zlatu, doći ćemo do jedinog cilja ovog čovečanstva – kapitala. Posmatrajući današnji, savremeni Eldorado, njegove tendencije ne skreću mnogo sa prvobitnog puta, ali idu u smeru obećane zemlje za bogate u kom je ponovo krajnji ishod kapital. Nekakvo ostrvo bogatstva, sjaja, prestiža i prosperiteta, a s druge strane ništavilo koje stvara tu klasnu razliku između bogatih i siromašnih.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Veljko Mićunović je postavio „Eldorado” nemačkog autora Marijus fon Majenburg, koji ima nameru da predstavi najviši, a zatim i najmračniji soj bogatog sveta, koji svoj kapital unovčava radom na građevinskim projektima, razarajući gradove, uništavaju kulturna i prirodna dobra, kako bi se na istim mestima gradili preskupi stanovi, tržni centri i restorani sa pogledima na razna besmisla. Zvuči poznato? Vrlo. Aktuelno i sveprisutno. Međutim u samoj predstavi dobijamo samo monotonu nit ideje koja se rasprši na par dobrih trenutaka, a zatim se vraća u svoje prvobitno stanje. Teško je oceniti da li je tekst pojeo samu predstavu, bio prevelik zalogaj, ili se samo predstava nije poklopila sa senzibilitetom publike.
Tempo predstave je izrazito spor, što možda i ne bi bio problem, kada bi se u tim razvučenim scenama događalo više onoga što bi nam dozvolilo da očitavamo šta je rečeno u tišini i tranzicionim trenucima. Zbog toga stiče se utisak, kao da se i glumačka ekipa u predstavi tražila, istupajući nekoliko puta u sjajnim scenama. Anton (Nikola Rakočević) u trenutku beznađa sedi na ormanu i posmatra Gretu (Nataša Ninković) i Oskara (Miodrag Dragičević) poigravajući se sa njima kao da su ribe koje hrani u akvarijumu. Zanimljiv je i trenutak gozbe Tekle (Ivana Vuković) i Antona u kom se kao treće lice pojavljuje mrtav Ašenbrener (Goran Šušljik) i upada u Antonove misli stvarajući igru fikcije i stvarnosti. Nataša Ninković u ulozi Grete se odlično snašla, te dovoljno naglašenom igrom dočarava njen nadmen lik, koji se poigrava sa Oskarom kao da je igračka ili pas na povocu.
Gluma je hladna i pomalo distancirana od publike, na trenutke nije fluidna, ali to je verovatno bio i deo rediteljskog rešenja, kako bi se prikazao soj ljudi čija je merna jedinica osećanja – stanje na bankovnom računu. Ukoliko je to bio cilj onda je uspeo u svojoj zamisli, samo svojim izražajnim sredstvima glumci nisu dovoljno komunicirali sa publikom. Scenografija predstave je podeljena na dva dela, spoljni deo, kao imanje Tekle i Antona, ukrašeno prepariranim životinjama, savršeno pokošenom travom u dvorištu, i drugi deo koji predstavlja ustakljen prostor u kom se okupljaju akteri ove priče kada razgovaraju o projektima i novcu. Važan deo scenografije je klavir, koji se nalazi u prvom planu, na kom sviraju Tekla i njena učenica Manuela (Marta Bogosavljević). Igra svetla u pojedinim delovima je vrlo dobro prati trenutke preobražaja predstave. Muzika koja dolazi sa dirki klavira dobro se uklapa u usporenu atmosferu predstave.
Ovaj savremeni „Eldorado” simbolika je razaranja bogatog sveta kroz krahove u koje upadaju zarad viših ciljeva. Pratimo slom jedne porodice koja srlja u propadanje različitim malverzacijama koje za cilj imaju isključivo sopstvenu dobit. Taj slom ne znači da je konačan, jer u kapitalizmu, ali i istorijski i hronološki gledano, sve je to jedan začaran krug, koji se vešto okrene ka smeru koji mu je potreban. Šta na kraju ostaje – pitanje je za razmatranje. Ko na kraju ostaje – ostajemo mi, svi prisutni u datom trenuku – posmatrači, potlačeni, poniženi, ugaženi i na drugoj strani oni, o kojim ni ne treba puno reči da bismo ih opisali.
Inicijalna ideja ove predstave sigurno je imala punoću kojoj bismo verovali, ali sredstva kojim ona komunicirala sa publikom ipak su u njenom trajanju istrošena i iskrzana. Stiče se utisak da na kraju nismo dobili očekivanu sliku tog zamišljenog Eldorada, kakav god on u našim glavama bio.
Foto: Nebojša Babić
