Milica Mitić: „Dok pišemo poeziju brinemo o onome kome je posvećujemo, a istovremeno brinemo i o sebi”

1. Kada si poslednji put bila u pozorištu? 

Odmah na početku moram nešto da ti priznam - ja se zapravo plašim pozorišta. Kad sam bila mala, mama me je stalno vukla po dečijim predstavama misleći da me to zabavlja. Ja sam, međutim, bila veoma introvertno dete i strašno su me uznemiravale predstave koje su interaktivne (a dečije su obično takve). Svaki put kada bi se neko od glumaca obratio deci u publici, ja bih se sve dublje uvlačila u svoje sedište, moleći se da me niko ne primeti i nedajbože nešto pita. Pozorište je za mene oduvek bilo previše živo i agresivno. Od početka sam više bila osoba za bioskop. Filmovi ne mogu da te uhvate za ruku i odvuku na pozornicu. Pogađaš, dakle, da ne idem često u pozorište i ne mogu ni da se setim kada sam u njemu bila poslednji put. Međutim, postoje neke predstave koje su (iako sam ih gledala pre sto godina) ostavile neočekivane brazde u mojoj memoriji.

Jedna od njih je „Izopačeni (Bent)”, režirao ju je Andrej Nosov prema tekstu Martina Šermana i davala se pre petnaestak godina u Bitef teatru. Verovala ili ne, zapamtila sam je zbog fenomenalne originalne muzike koju je radio Draško Adžić, a meni je muzika veoma bitna stvar u životu. Jedna od želja koju sebi (još uvek) nisam ispunila je bavljenje primenjenom muzikom. 

Druga je ono ludilo od projekta Maje Pelević i Milana Markovića Matthisa, „Oni žive”, kad su se učlanili u nekoliko ovdašnjih političkih stranaka (SNS, SPS, LDP, DS itd) kao radnici u kulturi i onda svim tim strankama ponudili svoj predlog kulturne politike koji je ustvari bio izmenjen Gebelsov govor i sve su ga stranke prihvatile, i onda su od svega toga napravili predstavu. 

2. Koju predstavu od pogledanih u poslednje vreme preporučuješ? 

U skladu sa prethodnim odgovorom, ne znam koju bih preporučila, ali znam koju želim da pogledam. U pitanju je „Moj muž” u JDP-u, režiserke Jovane Tomić. Ovožavam Rumenu i želim da vidim kako izgleda u pozorištu. 

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište? 

Ako je moguće, iskoristila bih ovo pitanje da pozovem raspoložene prijatelje da idu sa mnom na gorespomenutu predstavu, neka se javi ko je raspoložen. :)

4. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme? 

Baš ono što sam ti rekla da me kod pozorišta plaši jeste srž njegove društvene uloge.

Pozorište je tu da nam prepreči put, ubode nas prstom u oko, živo i glasno i prodorno, i kaže pogledaj gde, kako, zašto i zbog čega živiš. Da nas, kao individue, ali i kao društvo, izmesti iz zone komfora. 

5. Dunav u tvojoj prvoj zbirci pulsira poput krovotoka. Sveprisutan je u tebi, ali i u ljudima sa kojim deliš njegov prostor. Kako se Dunav iz konkretnog prostora pretvara u jedan poetski motiv?

U mojoj glavi Dunav je pre persona nego prostor, pa ga je kao takvog bilo lagano preneti u poeziju. Uostalom, nisam puno razmišljala o tome, samo sam pisala.

6. Pišući o svakodnevici ti se obraćaš prostoru između tišine i buke i tom sveprožimajućem protoku koji često preplavljuje. Koliko je za tebe svakodnevnica prostor u kom se borba između tišine i buke odvija, a koliko način da je prepoznamo?

Trudim se da mi svakodnevica ne bude borba, naprotiv. Hajde onda to nekako drugačije da nazovemo, recimo smena tišine i buke. Obe su podjednako važne, a ono što je između jeste to sveprožimajuće i svepovezujuće nešto. Ako ljudi upravo taj prostor prepoznaju u mojim pesmama, jako sam srećna.

7. U drugoj zbirci obraćaš se svom sinu, takođe kroz svakodnevno promatranje protoka vremena, kao i onog izgubljenog i iščezlog. Na koji način je bavljenje poezijom neprestana potreba da se obraćamo nekome, ali da i o njemu brinemo, bez obzira da li je ta osoba stvarno prisutna ili tek treba da se dogodi taj poetski susret?

Ne mislim da je bavljenje poezijom nužno neprestana potreba da se nekome obraćamo, pesnicima je često važno da izbace reči iz sebe, makar ih niko nikada ne čuo ili pročitao. S druge strane, baš mi se dopada kako si primetila da je poezija ustvari briga. Dok je pišemo mi brinemo o onome kome je posvećujemo, kao i drugima koji će je čitati, ali istovremeno pisanjem poezije brinemo i o sebi. 

8. Ženski likovi zauzimaju važno mesto u tvojoj poetici. Koliko kroz njih govoriš o njima samima, a koliko o delovima sebe koje u njima prepoznaješ?

Često osetim snažnu potrebu da ih stavim u pesmu i na taj način im produžim život ili im bar omogućim da dođu do neke poetske pravde koja im u stvarnosti nikada nije bila dostupna. Ne bih rekla da govorim o sebi kroz njih, možda pre o uticaju koji su imale i još uvek imaju na mene i moj život.

9. Tvoje zbirke su na neki način živi poetski herbarijum. Kako osluškuješ prirodu i mapiraš je rečima?

Hvala ti na ovom primećivanju, biljke su mi veoma važne u životu. Što se osluškivanja prirode tiče, mislim da svi znamo kako se to radi, duboko je u nama, samo smo se generacijski odvikli od toga. Treba nam više vremena sa prirodom i u prirodi.

10. Zašto ljudi koji čitaju i pišu poeziju nikad od nje ne (treba da) odustaju?

Zato što je odustajanje samo po sebi jedan veoma tužan čin.