Već četiri godine konstantno je rasprodata predstava „Edip” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Vita Taufera. Pitanje je da li neko u Beogradu danas ne zna za postojanje ove predstave. Za nju se čeka u redovima ispred blagajne ili onlajn u 13 sati na dan kad jave da počinje prodaja ulaznica. „Edip” je na neki način postao fenomen beogradskih pozorišta, a o njemu se priča i van granica naše zemlje. U čemu se krije njegova popularnost isprva možda nije lako dokučiti, ali hajde da krenemo ispočetka.
Lik Edipa spoznajemo kao heroja iz grčke mitologije, sina Laja, kralja Tebe, i Jokaste. Po rođenju prorečeno mu je da će ubiti svog oca i oženiti se majkom. Laj je svog sina po rođenju odneo na divlju planinu Kiteron, prethodno mu probušivši noge i vezavši ih. Tamo ga je jedan pastir odneo kralju Polibu, koji ga je najzad usvojio. Edip je rastao bez znanja o svom pravom poreklu, bežeći od porodice ne bi li ga proročanstvo sustiglo – došao je u Tebu.
Ovo Sofoklovo delo u predstavi pratimo kroz savremeni pristup u režiji Vita Taufera. Radnja počinje na proscenijumu u kom Edip saopštava građanima Tebe da treba pronaći ubicu prethodnog vladara Laja. Otvarajući unutrašnji deo scene zalazimo u prostor jedne tipične balkanske kafane, uključujući i muzičare koji će kasnije izvoditi numere narodnih pesama. U kafani (tipično po naški, zar ne?) otvara se priča o ostvarenju proročanstva. Edip je ubio svog oca (Laja), oženio se svojom majkom (Jokastom) i sa njom dobio decu.
Kafanska atmosfera, iako je verodostojna, otpočetka zapada u monotoniju, a zatim i u neuverljivost glumačke igre. Istupi iz te ustaljenosti jesu pesme koje se izvode uživo, a potreba za takvim rešenjem već kroz prvu numeru je upitna. Nekoliko prelomnih trenutaka predstave, u kojima Edip uviđa u šta ga je život uvukao, mogu biti iskorak iz te površnosti.
Milan Marić, razigrano, sa dosta samopouzdanja igra savremenog Edipa, međutim njegova interpretacija ostaje nedovoljno uverljiva i efektna da bi ostavila utisak umetničke doslednosti. Kreonta žustrim glasom i pojavom donosi Srđan Timarov, a u ulozi majke Jokaste našla se Nataša Ninković, koja ovu ulogu donosi prenaglašeno, na ivici teatralnosti, naročito u scenama nadigravanja sa Milanom Marićem. Ta prenaglašenost u izrazu, koja deluje kao rediteljski postavljeno rešenje, najviše se ističe u trenutku kada Jokasta spoznaje da je dete koje je nekad ostavila sada pred njom u ulozi njenog muža. Joakim Tasić, koji tumači konobara, odnosno glasnika iz dvora, u svojoj epizodnoj ulozi gotovo je neprimetan, ali dovoljno efektan u kruženjima po sceni i specifičnom držanju kojim uspeva da ostavi upečatljiv trag.
Balkanska estetika upriličena je kostimima (Marija Marković Milojev) koji aludiraju na političke moćnike i bogate poslovne ljude sa ovih prostora. Čini se da je svakim postupkom Vito Taufer želeo ovom predstavom da udovoljava publici, da joj da pitkost i lako razumevanje, bez potrebe umetničkog usložljavanja radnje. To je zapravo i njena najveća manjkavost. Tokom trajanja, predstava gubi ideju, te ne dobijamo iz nje zaokruženu celinu, već fragmente koji bivaju zanimljivi i probijaju se kroz zadatu prosečnost.
Međutim ponovo se treba vratiti na početak i šta predstavlja okidač popularnosti ove predstave? Neizbežno je napomenuti da je publika svaku reč i svaki pokret pratila sa dubokom koncentracijom, a izlaskom Milana Marića na scenu nastalo je euforično oduševljenje, koje je raslo do kraja izvođenja. Ono se intenziviralo u poslednjem delu kada se on oskrnavljen sopstvenom rukom nađe usred gledališta. Publika tad ne krije oduševljenost prema takvom činu izvedbe, a ona se zatim nastavlja sve do aplauza i tokom njega. Ne sećam se da sam prisustvovala nekoj predstavi u kojoj je aplauz bio skoro navijačkog naboja, vrlo žustar, glasan i dugotrajan.
„Edip” je tako kroz više slojeva dopadljivosti (omiljeni glumac–pitka režija–srpska kafana) postao omiljena predstava Beograđana, što ne treba problematizovati, osim ukoliko se ne zapitamo šta je isprva svrha i namena pozorišta. Da li je njegova uloga da zabavi i/ili ponudi što jeftinija rešenja, kako bi bila prijemčiva i laka za doživljaj ili se ipak od celog autorskog tima očekuje da predstavu oblikuje bez dodvoravanja publici? Da li zbog publike treba igrati na sigurnu prvu loptu prijemčivosti ili svaka predstava mora da ponudi više, smislenije ili da barem bude umetnički dosledna?
Ova predstava se ne može okarakterisati kao loša, ali svakako nije izvrsno umetničko ostvarenje. Međutim posle nje ostaće upamćene rečenice o izvođenju Milana Marića koji je ovoj ulozi dao viši smisao, kao i utisak da mu nijedna druga uloga nije ravna ovoj. Podsetimo se da Milan igra u brojnim drugim predstavama, u kojima svoje likove gradi temeljno i umetnički konsekventno. Zbog toga se budi nada da će ta ista publika, privučena njegovom popularnošću, doći i na druge predstave u kojim igra, a možda sebi dozvoliti da zakorači u nešto manje očekivano, drugačije ili barem umetnčki zahtevnije.
Foto: Nebojša Babić
