„Više volim to što jesam nego da izdam svoju zemlju”, reči su kojima Marko, centralni junak Ljubavne priče, odbija mesto savetnika u ambasadi u Vašingtonu. Na šta misli nije odmah jasno, jer likovi isprva obigravaju oko fokalne teme predstave, vremenom se oslobađajući da nazovu stvari pravim imenom. Ali ni tada, oni nisu spremni potpuno prihvatiti „nastranog” glavnog junaka, jer jugoslovensko društvo 60-ih godina nije naročito blagonaklono prema homoseksualcima. To hrabro priznanje Marka će koštati službe i čitavog dotad poznatog života. Svet će mu se okrenuti naglavačke, napustiće roditelje i devojku Anu i naći se u ulozi seoskog učitelja koja će ga smestiti u sredinu živopisnih likova – a jednog od njih njegov dolazak će posebno nadahnuti.
Ova adaptacija romana Puriše Đorđevića dugogodišnji je stanovnik repertoara KPGT-a, a dosad je uspela da stvori i jedan bataljon stalne publike. S obzirom da svaka scena obiluje detaljima, da je celokupan ansambl bezmalo uvek prisutan i spreman da uglas zapeva, a da pregršt pesama – od rokenrola, ritam i bluza, do narodnih i izvornih – izvodi bend koji je sve vreme tu, pred nama, ne čudi ta želja da se predstava pogleda više puta. Izvođača je preko dvadeset, a svakome je dodeljeno po nekoliko zaduženja; tako glumica koja je prethodno igrala Anu, sada postaje bradati pastir od „oko sto godina”, dok se Markova majka preobražava čas u kelnericu, čas u staricu koja nariče kraj groba, a članovi benda se u pojedinim momentima obraćaju publici. Kada bi gledalac Ljubavnoj priči prisustvovao onoliko puta koliko ansambl broji članova, uvek se koncentrišući na samo jednog od njih, pogledao bi preko dvadeset različitih predstava.
Đorđe Galić koji tumači Marka to čini prirodno i uverljivo, te mu polazi za rukom da, mada mu je poverena najzahtevnija uloga, ne skreće pažnju sa svojih kolega, onda kada to nije dobrodošlo, dajući prostora svakome od njih. To ne znači da ne uspeva da nam dočara unutarnja previranja svog lika. Mada se trudi da spolja ostane pribran, ozbiljan i uzdržan, u trenu kada se suočava sa neizbežnim, dok gubi tlo pod nogama i naklonost onoga do kojeg mu je stalo, on ne preza da se ogoli, pa čak i doslovno, dozvoljavajući nam da ga vidimo u najranjivijem stanju. Dok leži u postelji, netežući flašu, u pauzama od ispijanja, on pripoveda o Bitki kod Heroneje u kojoj su Filip II i njegov sin, Aleksandar Veliki, porazili Sveti odred Tebe, čuvenu vojnu jedinicu sačinjenu od parova ljubavnika koji su, voleći se, ruku pod ruku stradali. On od svog sagovornika traži da ispripovedano uzme kao priču, jer povlačenje paralela treba ostaviti pozorištima, koja ionako nisu mnogo posećena, pa ni nema neke veze šta se u njima odvija.
Dok se u prvom činu upoznajemo sa Markom i njegovom sudbinom, drugi nas vodi na selo i smešta među đake, predsednika opštine, kafanske posetioce, pastire i njihove ovce sa kojima govore, umetnicu i umetnost koju stvara. Kako gotovo svi na sceni najednom postaju aktivni, meštani pomenutog sela, umesto raspevanih i raspričanih posmatrača iz prvog čina, kompozicija ovde postaje koherentnija. Ne samo da radnja lagodnije teče, već i glumci dobijaju priliku da budu razigraniji, a kada oni uživaju da izvode i mi uživamo da gledamo. Radost izvođenja očita je pogotovo tokom muzičkih tačaka. Numera ima zaista mnogo; bio bi zahtevan zadatak besprekorno ih izlistati, pa neću ni pokušati. Mesto toga, radoznalima će biti dovoljno da čuju da je uvodna pesma Mercedes Benz, Dženis Džoplin, poslednja Let’s Twist Again, Čabija Čekera, a između Silvana Armenulić i Đorđe Marjanović. A tu su i numere iz kultnog mjuzikla Kosa… kao i pesma House of the Rising Sun. I… najbolje bi bilo da je sami pogledate (i poslušate), zasigurno će vam za uho zapasti još neka poznata melodija, a srce poskočiti, ushićeno što ju je prepoznalo.
Muzikalni ansambl ima i informativnu ulogu, te nam tako, jedan po jedan – ali ne kakvim suvislim redosledom – glumci serviraju bujicu informacija namenjenih formiranju kulturnog i društvenog okvira koji okružuje radnju. Govore nam o Vijetnamskom ratu, Džeksonu Poloku, Brionskom plenumu, pop-artu, ‘68. u Francuskoj, filmovima crnog talasa, Marini Abramović, i još mnogo čemu. Bez ovih informacija, radnja bi bila nepotpuna, nedorečena, izmeštena; sa ovim informacijama, radnja je uokvirena, koncizna, utemeljena – i bremenita. Ipak, iako je nemouće upamtiti sve na šta nas Ljubavna priča u pauzama između kadrova podseća, sa nama će neminovno ostati pokoji delić.
Vraćajući se na osnovnu liniju fabule, dolazimo do vrhunca: seoski (odrasli) učenik Jovan izjavljuje ljubav učitelju, uz stihove „vrati meni pesme, pisma, vrati meni život moj”. Ovde Milan Pelivanović zavređuje pomen, a njegov dirljiv i šeretski ton pojačan je tišinom – svi su zaćutali, niko nam ništa ne saopštava, niti jedan instrument se ne čuje; kontrast se isplatio.
Ljubavna priča u režiji Ljubiše Ristića, dakle, vrvi od emocije i pesme. Na trenutke nismo sigurni kuda da usmerimo svoju pažnju, ali ne možemo omanuti, jer na šta god da se koncentrišemo, nagradiće nas. Svakako, uvek se možemo vratiti Marku čije replike tako lepo i nenametljivo odišu značenjem. Suočen sa pitanjem kako je počelo njegovo „stanje”, on nam hegelovski kazuje „ništa ne počinje, samo se nastavlja”. Uzmite to kao (istinitu) priču.
Foto: Tanja Drobnjak
