Umesto scene – gradske ulice, umesto ansambla – naratorski glas Luke Grbića koji odzvanja u slušalicama, umesto publike koja pasivno sedi – aktivni učesnici koji kroje sudbinu svake izvedbe. Teško da se može dati jezgrovitiji opis imerzivne predstave naslovljene „Rukovet”. Jedino što je pre početka o njoj poznato jeste mesto sastanka: plato ispred Hotela Moskva. A ništa više nije ni važno, jer prepričljivost nije jedna od njenih karakteristika. Ko god poželeo da sazna šta se tu zapravo zbiva moraće lično da se upiše u knjigu utisaka.
Kako je posredi posve neobičan doživljaj, korisno je dati sebi vremena da se impresije poslože. Ove moje, još uvek sveže, skockale su se u jednu reč: toplina. Ta toplina razgranala se u osećaj pripadnosti; pripadnosti grupi čiji sam deo postala, gradu u koji sam se doselila, te ovom narodu. Stigavši do ovog reda, primećujem da mi je o potonjem neugodno da pišem. Tema pripadnosti sopstvenom narodu složena je pre svega jer postoji pregršt razloga zbog kojih se gnušam ljudi koji ga svojataju, zaslužnih za ove sedmice, mesece i godine u kojima retko šta štima. Teško je pričati o lepim aspektima, onim na koje sam ponosna, o elementima moje kulture i baštine koji me čine srećnom što sam se rodila ovde. Ali kada sam malo porazmislila, uvideh da mi je ovo iskustvo u dušu uselilo jedan redak cvetak – osećaj domoljublja.
Autorski tim predstave (Ilja Selekcij, Serafima Orlova, Pavel Makeev, Polina Tkačuk) najpre ju je osmislio na ruskom jeziku, svom maternjem, a jedna od gledateljki te verzije, producentkinja Marija Takić, poželela je da se komad prevede na srpski. Tako je nastala ovdašnja verzija. Dakle, oni koji su napustili svoj dom i novi pronašli u Beogradu uspeli su učiniti da ga ja sagledam rodoljubivim očima. A možda to tako ide: kada ljudi odu negde gde nisu odrasli, sve vide objektivnije, lepše, svežije. Gledanjem kroz njihove oči, na trenutak sam ostavila po strani sve čega se stidim i setila se lepih i plemenitih delova svoje kulture.
Setila sam se i muzičke kulture. „Rukoveti” – nisam tu reč čula još od sedmog osnovne. Stevan Stojanović Mokranjac. Zbirka narodnih pesama povezanih, poput cveća, u raskošan buket; svaki može stajati zasebno, ali lepše i ponosnije stoje kada su udruženi. Tako smo i mi, gledaoci/učesnici, pravije i stamenije stajali kada smo se držali za ruke, formirajući neraskidivi lanac. U ovoj su šetnji učestvovali ljudi različitih pozadina koji su se tu našli, na tom mestu, u tom trenutku slučajno, namerno, sudbinski, nasumično; bilo kako bilo, našli su se i krenuli u istraživanje. Taj vid istraživanja je lično meni svakidašnje dešavanje – kada šetam ulicama često skrenem u neki budžak, primetim nešto pored čega većina samo prođe. Jednostavno, samo imam previše vremena u svojim rukama i onda tako idem i zveram unaokolo. Zalazim u džepove grada, u nogavice, u gajke za kaiš, porub, dugmad, rajsferšlus… uđem u grad kao u pantalone, nosim ga, onda skinem i vratim u ormar. Možda je neko zaboravio da je to mogućnost – da dok šeta digne glavu i vidi svetlo upaljeno na trećem spratu ili zastakljenu kancelariju u kojoj se ljudi kreću od fotokopir mašine do stola, žive svoj život neprimetno, a neskriveno. E pogotovo bi oni trebalo da svrate, da se upuste u ovu šetnju. Eto, to je ova predstava – podsetnik da dignemo pogled, da udahnemo duboko, osvestimo svoje kretanje kroz grad, osmotrimo hotele, da se zapitamo ko je u njima odsedao, šta je radio. Da prolaznike o koje se obično samo očešamo u prolazu pogledamo i u tim očima vidimo život. Kako da zastanemo ispred Hotela Moskva i pojmimo da je tu odsedao Rej Čarls, osluškujući zvučnu auru beogradskih ulica, a slepi smo za život koji se oko nas odvija svakoga trenutka, slepi za svoje sugrađane? Ova predstava stavlja u perspektivu činjenicu da nismo sami, i ne samo da nismo sami nego smo svi zajedno jedan organizam. Tečemo kao reka. To smo mi – reka koja teče ulicama Beograda svakog dana i uliva se u neke druge ulice, neke druge gradove, evropske, svetske, uliva se, a i u nju se ulivaju. Mi smo deo te vode, a i ta voda je u nama. Luka u jednom trenutku kaže da je čovek 80% voda – to je lep motiv. Podseća nas da je naše svakodnevno kretanje ritmično, da pulsiramo, treperimo, hitamo, jurimo. Mi smo posebna vrsta reke – ponornica. Postoje samosvesne deonice našeg toka, zaokupljene mišlju kako možemo više i dalje, raskošnije i blaženije da tečemo. Kada pak ne osvešćavamo svoj tok, tada prestajemo da budemo misleća reka, pa više ličimo na baru.
Motiv vode javlja se i u objektima – Terazijska česma u koju smo ubacili novčić i zamislili želju, a onda i fontana u Čumićevom sokačetu koja nam je predočena poput ekosistema sa neke vanzemaljske planete, ali što smo duže gledali u nju, to smo joj postajali prisniji, a ona manje tuđa, manje vanzemaljska, a više naša i mi njeni. Oko te fontane smo se uhvatili za ruke i zaigrali kolo, pa smo u tom kolu opet osvestili da smo deo nečeg većeg od nas samih.
Okrepili smo se i toplim napitkom od sirupa zove: zatvorili oči, pomirisali ga i probali, dozvolili mu da nas zgreje, zagrli kao ćebe iz detinjstva. Ispod tog ćebeta je sve u redu; dok nas ono pokriva nigde ne žurimo, nigde ne idemo, samo postojimo i pijemo sirup. Sve može da bude tako jednostavno. Dakle, ta toplina je i toplina utehe, komfora, sigurnosti, miline.
Čekali smo i u redu. Za vreme trajanja predstave, bili smo kao jedno malo društvo – koje ima svoju kulturu, istoriju, pa i svog boga. I ljudskost je toplina. Zadatak: humanizovati usputne fasade. U svetu u kojem je dehumanizacija kao dobar dan treba se usuditi humanizovati zgradu. U svetu u kojem nas dele na one koji su bacili pismo i one koji su bacili glavu, na one koji navijaju za Partizan i one koji navijaju za Crvenu zvezdu, u takvom svetu koji pothranjuje dehumanizaciju druge strane, smelo je odabrati ne učestvovati u tome, nego dići glavu – pogledati skulpturu koja nosi nekadašnju Jugoslovensku banku, ceo drugi sprat – pogledati četiri isklesana mladića pognute kičme kako drže čitavu tu građevinu i njihove sapatnike na vrhu koji na svojim plećima, udruženim snagama, secaju ceo svet, kuglu zemaljsku i saosećati sa njima.
Krenuli smo razdvojeni, a završili rukom u ruci na trgu, u samom centru ovog grada; zagledali smo se u spomenik Mihailu Obrenoviću i borcima za slobodu, u pozadini je išao Mokranjac i ja sam se osetila moćno, ponosno. I sada mogu to da zapišem, pa i da izgovorim. Mojim telom je prostrujala snaga koja nije samo moja, jer kad se male ruke slože, tad se snaga stoput množi. Prostrujala je i zahvalnost, što sam tu gde jesam. Umesto što čeznemo da budemo negde drugde, mogli bismo da naučimo da postojimo ovde gde smo, za početak.
