Poslednje večeri Pozorišnog maratona, gledali smo čak četiri predstave: „Mulej”, autorski master rad Anice Petrović, sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, „Fedrina ljubav”, u režiji Sima Đukića, sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, „Pillowman”, u režiji Tamare Kostrešević, sa Akademije umetnosti u Novom Sadu i „Protekcija”, u režiji Milana Neškovića, i izvođenju Narodnog pozorišta Sombor u koprodukciji sa „Grad teatrom” iz Budve.
Dok smo cirkulisali na relaciji Velika scena–Studio 99, istovremeno smo pokušavali da saberemo utiske sa prethodnog i pripremimo se za naredno igranje. Kako je vreme odmicalo, postajali smo sve razoružaniji, te otvoreniji za sve što se na sceni dešavalo. „Mulej” nas je razgalio, ali i rastužio, „Fedrina ljubav” uzdrmala i uznemirila, „Pillowman” držao prikovanim za sedišta, a „Protekcija” u naše dremljivo raspoloženje unela toplinu i iskreno nas nasmejala. Ipak, sudeći po reakcijama gledalaca, predstava koja je obeležila poslednje festivalsko veče svakako je „Pillowman”. Rađena po tekstu Martina Mekdone, briljantnog uma koji je iznedrio sijaset kvalitetnih scenarija za pozorište, ali i film (In Bruges, Three Billboards Outside Ebbing, Missouri, The Banshees of Inisherin), probudila je niz oprečnih osećanja, terajući nas da se zapitamo kako se o nasilju sve može pričati. Ovaj triler prožet crnim humorom iznela je impresivna igra mladih glumaca (Aca Lazin, Rade Perović, Aleksandar Sarapa, Tamara Kostrešević, Strahinja Puškarević), a ponajviše izvrsna režija Tamare Kostrešević. Iako treća po redu, ova izvedba uspela je da zadrži pažnju gledališta koje je pažljivo upijalo bremenite monologe i dinamične dijaloge, nastojeći da sklopi priču koja leži u korenu Katurijanove potrebe da smišlja sopstvene. Jedinstvo vremena i mesta, uvek su dobrodošao kvalitet; od saslušanja do „presude” dovela su nas dva čina, pa se sva osećanja koja u likovima nadolaze čine autentičnijim i uverljivijim – svaka kulminacija prirodni je sled napetih događaja i nategnute atmosfere. „Zeleno prase”, „Mali Isus”, „Čovek jastuk”, neki su od narativa u koje je glavni junak pretočio senke iz prošlosti, dodeljujući svom stvaralaštvu ulogu sapatnika. Nalik njemu, inspektori u svome poslu i sami nalaze utehu, smisao i razlog; dakle pokretačku snagu koja sve njih održava u životu valja tražiti u stvaranju i činjenju. Dok smo se spremali za četvrto igranje, (a naše gledanje) u ušima nam je i dalje zvonila sumorna tema iz „Pillowman-a”, poput uvodne teme „True Detective”-a. S ovim zvukom, mešale su se replike koje su se činile kao uljezi, jer im je mesto bilo u komadima koje smo pratili nešto ranije, a možda i neke od prethodnih večeri festivala. Pitali smo se šta li se dogodilo sa umetničkim klizačem iz Južne Koreje i na kojoj visini je Julijin poslednji trag krede. A palo nam je na pamet i kako njen život baš lepo dočarava sveštenikove reči upućene Hipolitu – „Ljubav ne umire, ona evoulira… u poštovanje, u razumevanje.” Da li su nam se onda svi utisci pomešali ili zapravo istinski složili? Nije teško reći.
Festival je svečano zatvoren dodelom nagrada za glumice i glumce sezone. Ovoga puta one su pripale Biljani Keskenović i Ivani V. Jovanović, za zapažene uloge u predstavama „Ljudi od voska” i „Radovan III”. Glumcem sezone proglašen je Srđan Aleksić za svoju ulogu u komadu „Ljudi od voska”, a ovu titulu sa njim je podelio i Aleksandar Ristoski, takođe za ulogu u predstavi „Ljudi od voska”. Nagrada „Iza kulisa” dodeljena je toncu Nebojši Smolčiću i blagajnici Sanji Brbaklić. Nakon dodele, izveden je tradicionalni cvetni udar, i tako su crvene stolice okićene cvećem ostale da čekaju novu pozorišnu sezonu.
Foto: Milan Đurđević
