Sinoć, 12. juna, svečano je počelo 33. izdanje Pozorišnog maratona u Somboru. Najpre je u foajeu Narodnog pozorišta otvorena izložba „Nebojša Glogovac (1969-2018) iz pozorišnog albuma”, oživljavajući trenutke iz njegove teatarske karijere, od prve uloge u predstavi „Lažni car Šćepan Mali“, do poslednje u „Hamletu“. Publika se potom preselila u glavnu salu. Na Velikoj sceni gledali smo „Tri sestre“ u režiji Borisa Liješevića i izvedbi studenata glume Akademije umetnosti u Novom Sadu. Veče se nastavilo u istom tonu, te je druga odigrana predstava bila „Čehovljeve priče”, rediteljke Jasne Đuričić u izvedbi studenata njene klase na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Obe predstave na lep način oslikavaju ovogodišnji slogan festivala koji glasi: „O mladosti! O, da mladosti! Oda mladosti!“. „Tri sestre“ donele su četiri čina zahtevne saigre u kojoj su se mladi glumci sasvim fino snašli. Može se reći da je svako uspeo da otelotvori sumnje, nadanja i ideale dodeljenog lika, te na nas prenese doživljaj sveta osobit njihovom karakteru. Tako je Ivan Petrušinski u ulozi Veršinjina uspeo da dočara jednog okorelog optimistu, koji insistira da možda za nas nema sreće, ali da ni ne treba da je bude jer je ona udeo naših potomaka. Nasuprot njemu, Dušanu Tomiću pripala je uloga Tuzenbaha, čoveka uverenog u nepopravljivost patnje. Sa druge strane, to ne znači da on patnju ne romantizuje; za Tuzenbaha patnja govori o visinama koje je društvo osvojilo. Irina, najmlađa sestra koju tumače Kristina Birčanin i Jana Srećković , utehu prepoznaje u radu, jer ona i njene sestre mora da su nesrećne pošto su potekle od ljudi koji su prezirali rad, a naspram njih radnici moraju biti srećni jer spavaju čvrstim snom. Ideja o Moskvi – gradu u kojem niko nikog ne zna, a opet niko nije sam, za razliku od njihove sredine gde se svi znaju, a svi su usamljeni – tom nedostižnom snu i potragom za minulom srećom iz bezbrižnijih dana, isprva će ih održavati u životu, da bi naposletku i potpuno iskliznula iz njihovih razočaranih prstiju i probudila pomireno prihvatanje, jer živeti se (ipak) mora. Možda jednog dana i saznaju razlog svoje patnje, dotad je dovoljno verovati da on postoji. Audio-vizuelni identitet ove postavke donosi intimno igranje obasuto svetlošću sveća, učestalu galamu iz ofa i podosta tišine koja se razleže između replika, nagoveštavajući da se iza izgovorenog ipak krije i mnogo toga prećutanog.
Druga predstava maratonske večeri, „Čehovljeve priče“, priuštila je pravo kompaktno uživanje, autentični vremeplov u devetnaesti vek. Porodične nesuglasice, neobične anegdote, prva ljubav i sve što uzgred ide, prožima šest priča, pažljivo odabranih i poređanih, tako da se slivaju jedna u drugu, dajući prostora glumcima da se razigraju i raspevaju, oblačeći jedni druge i menjajući naličja. Svako od njih obradio je više likova, te dosadadašnji narator postaje dečak u narednoj sceni, dok se preki otac pretvara u do ušiju zaljubljenog mladoženju. Svaka priča sa sobom nosi čehovljevsko pitanje smisla i potrage za istinom. Zaključak je da je istinu neophodno ulepšavati, jer na ovo rešenje su ljudi davno pristali i sada prosto nema nazad. Najbolje čemu možemo da se nadamo jeste da nas u „poetičnom polumraku“, kao srećnog čoveka iz voza, jednog dana sačeka neko koga ćemo voleti. Pripovedanje je privedeno kraju koji je označen dogorelim svećama, dok je publika sa oduševljenjem pozdravila čitav koncept, a pogotovo pojedine likove koji su doista maestralno „uhvaćeni“.
Nakon predstava, imali smo prilike da razgovaramo sa glumcima, pa smo ih upitali sa čijim Čehovljevim likom dele pogled na svet. Jana Srećković iz predstave „Tri sestre“ izdvojila je Irinu, ulogu koju igra, zbog njenog poleta: „Šta god da se desi, ona uvek ima lep pogled na svet; on je možda nerealan i ne može da se ispuni, alli ja mogu da se povežem sa tom vrstom optizma“. Slično njoj, Relja Simić koji u predstavi „Čehovljeve priče“, između ostalih, igra malenog Alješu, izabrao je baš njega kao oličenje svoje detinje perspektive: „Od početka sam mogao da se poistovetim sa njim jer to je priča koju sam sâm izabrao. Njegov nevini pogled na svet podvučen je nekom vrstom odvažnosti koja se možda izgubi tokom života. Mislim da se i u meni ova osobina vremenom izgubila, ali otkad sam došao na Akademiju, polako se vraća i to mi je baš drago.“
Danas je pred najmlađu publiku od 11č na Veliku scenu izašao ansambl Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina i odigrao predstavu za decu, „Miša Pupin Idvorski“, dok nas uveče očekuju „Predstava Hamleta u selu Mrđuša Donja“ (19č, Akademija umetnosti Beograd)), „Šine“ (21:30č, Akademija umetnosti Beigrad) i „Kasting“ (23č, Akademija umjetnosti Univerziteta u Banujaluci). Vežite se, gledaćemo!
Foto: Milan Ðurđević/Narodno pozorište Sombor
