Ovogodišnje izdanje Pozorišnog maratona u Somboru drugačije je od ostalih. Šta ga to čini posebnim, kako je festival uopšte nastao, zahvaljujući čemu opstaje i kuda ide, neke su od tema kojih smo se dotakli u razgovoru sa umetničkim direktorom Narodnog pozorišta u Somboru, Sašom Torlakovićem. Uronili smo i u period njegove mladosti i studentskih dana – mirno more koje je uzburkalo saznanje da je baka ipak bila u pravu.
Ovogodišnji slogan festivala glasi „O, mladosti! O, da, mladost! Oda mladosti!“ — kako se on ogleda u samom repertoaru i pratećim događajima?
Za slogan je zaslužna pre svega upravnica, Bojana Kovačević, koja zajedno sa organizacionim timom svake godine osmisli neko lepo rešenje za maraton. Meni se jako dopada; podseća me na „liberté, égalité, fraternité”. Ja mislim da je jako lepo što, eto, ovaj maraton nećemo pamtiti samo kao 33, nego i po tom nekom naslovu, i zato je dobro da uvek ima svoje obeležje i u tom smislu; a ovo izdanje u prvi plan stavlja upravo mlade ljude.
Kao što ste pomenuli, maraton ove godine uključuje veliki broj mladih glumaca i studenata akademija. Kako vidite njihovu ulogu u budućnosti srpskog pozorišta?
Sada je više nego ikada bitno da mladi ljudi nose ovaj festival, pre svega zbog svog angažmana, želje i stremljenja da živimo u jednoj normalnoj i uređenoj zemlji. Mislim da je ovo jedan vid podrške mladim ljudima koji u situaciji kada se kupuju diplome, kada se ljudi lako zapošljavaju, stranački, sa druge strane imate puno mladih ljudi koji kada završe akademiju ne znaju kuda će. I stalno se govori o tome kako ima puno glumaca, a ja stalno ponavljam, nema puno glumaca, ima malo pozorišta. Kada ste poslednji put čuli da se neko pozorište u Srbiji izgradilo? Stoga verujem da ne samo ovaj maraton, već i ova budućnost koja je pred nama, isključivo pripada njima, i ja kao stariji kolega potpuno verujem u njih i verujem da sve što rade, rade punim srcem. Ima izuzetnih, talentovanih mladih ljudi – to odgovorno tvrdim – još i više nego u moje vreme. Svake godine se ide još korak napred u tom smislu. Dolaze sve zanimljiviji mladi ljudi, i moramo im pružiti šansu mi koji se bavimo ovim poslom, kada je već država zabranila da se zapošljavaju za stalno; ovo je najmanje što možemo da učinimo – da im otvorimo prostor, da u tri dana u Somboru igraju svoje diplomske i ispitne predstave, da se međusobno upoznaju, da stupe u razmenu sa kolegama, rediteljima, dramaturzima.
Mnogim festivalima su u poslednje vreme uskraćena sredstva iz državnog budžeta; kako to komentarišete?
Grad je dosta ranije obezbedio sredstva za realizciju festivala. Do skoro je tu bila i podrška pokrajine i republike; ove godine je to izostalo, bez nekog obrazloženja. Ne uzbuđujemo se previše zbog toga, našli smo način da se ovaj festival održi, da se ne ukine. Najgore je kada se festival ukine, kad se prolongira. Znate, pozorište je mnogo jače od bilo koje politike, ono je preživelo hiljadama godina, preživeće probleme i u današnjem vremenu; pozorište i uopšte umetnost u Srbiji je vitalni deo ovog društva. E sad, što to nije uvek u fokusu države, to nije pitanje za nas, nego za nju.
Kao neko ko je deo somborskog ansambla više od tri decenije, kako gledate na evoluciju maratona od njegovog osnivanja 1993. do danas?
Ispričaću vam, najpre, kako je festival nastao: bili smo pred kraj sezone i naš prijatelj, koji inače vodi i bife pozorišta, da bi malo produžio i sebi sezonu, pitao je tadašnjeg upravnika, Milivoja Mlađenovića: „Zašto, Mlađo, na kraju sezone, u dva-tri dana, ne odigrate sve predstave, jednu za drugom?” Tu je bilo još nas nekoliko kolega i mi smo to podržali, onako zdušno, i prvi maraton je tako izgledao; mi smo igrali sve naše predstave sa repertoara. Naravno, to je bilo ubistveno, jer se iskače iz jednog kostima u drugi. Tako je sve počelo. Kroz godine, maraton je evoluirao, prerastao iz lokalnog, somborskog... Počeli smo da zovemo druga pozorišta iz zemlje, pa iz regiona. Danas je – to je moje subjektivno mišljenje, mada mislim da nije daleko od istine – jedan od najprestižnijih festivala u regionu. Govorim iz fokusa glumaca jer znam koliko glumci iz regiona vole kod nas da dođu.
Šta, po vašem mišljenju, čini maraton jedinstvenim u odnosu na druge pozorišne festivale u zemlji i regionu?
On nije takmičarski, nego revijalni. Tom prilikom, upravnica dodeljuje godišnje nagrade najzaslužnijim glumcima i ljudima iza scene, organizacije, administracije… I to se sve na kraju proslavi poslednjom predstavom koja je uvek naša, somborska, koja zatvara maraton. Neizostavan je i taj čuveni cvetni udar, kada publika po glumcima baca sveže cveće. To je divan doživljaj, praznik. Tokom ta tri dana grad živne, puno kolega dolazi. Zabrinuli smo se ove godine kako ćemo, ali smo onda zaključili da će biti divno jer će se sliti sva mladost Srbije i regiona. Tako da ćemo sigurno i ubuduće računati na to da će uvek i studenti akademije i apsolventi biti važan deo ovog festivala. Osim toga, svi učesnici festivala su sve vreme tu. To obično ne bude tako; bude jurnjava, nema vremena da se oseti festivalska atmosfera, komunikacija sa kolegama je svedena minimum. Ovde im se ukazuje prilika da se druže, ugovaraju projekte i tako dalje. Samim tim što je revijalni, nema bremena nagrada. Treba da postoje i takmičarski festivali, ali mi smo se opredelili da to bude jedan praznik na kraju sezone koji će biti u jednoj opuštenijoj atmosferi. Karakteristično je i što je u junu mesecu, kada je Sombor zaista prelep.
Kako publika reaguje na koncept maratonskog gledanja pozorišta?
Moji sugrađani Somborci – ja nisam odavde, ali poslednjih trideset i koliko godina ja se zaista osećam kao Somborac, i volim ovaj grad i ljude – neguju kulturu pozorišta. Ovo pozorište egzistira od 1882. godine i ovdašnji ljudi istinski vole da idu u pozorište. Mi, recimo, na repertoaru imamo predstavu „Semper idem”, koja traje šest sati. Ta predstava kada se objavi da se igra, rasproda se za vrlo kratko vreme. I nikada nisam čuo da se neko iz publike žalio kako je predstava preduga ili nešto nalik tome. Publika je ovde navikla da ide u pozorište i vrlo je kritična; ne želi da gleda tezge koje dođu, takve predstave se ne prodaju. Ja se, u dogovoru sa Bojanom Kovačević, pošto joj pomažem oko repertoara kao umetnički direktor, nikada ne vodim onim: ako ima poblema u pozorištu, valja postaviti neku komediju, nešto veselo. To ovde nije slučaj. Iako vole dobru komediju, Somborci su, takođe, svesni momenta u kojem živimo i rangiraju predstave samo po tome da li su dobre ili ne, a ne kom žanru pripadaju. Vi se, kada imate tako odnegovanu publiku, možete usuditi da vam festival traje tri dana i tri noći. Kada vi kao glumac izađete na scenu u dva sata iza ponoći i vidite da je sala puna i da ljudi sede razdragani i raspoloženi, da su došli da razmenjuju lepu energiju, bude vam puno srce.
Kao umetnički direktor, ali i kao glumac koji je ovde od 1989. godine, kako uspevate da balansirate te dve uloge?
Sada, u ovoj situaciji, nismo u mogućnosti iz finansijskih razloga da pravimo više predstava u toku jedne sezone, tako da nam je repertoar nekako skraćen. Bilo bi divno kada bismo mi imali šest premijera u sezoni kao što bi trebalo i kao što smo ranije mogli, ali sada nema toliko sredstava, pa nismo u mogućnosti. Drugo, mi smo nekada imali 23 stalno zaposlena glumca, sada imamo 13. Nekada je bilo 73-4 zaposlenih u pozorištu, sada je taj broj 48… Ali uprkos tome, dobro funkcionišu svi segmenti pozorišta. I onda, kada ste na takvom mestu, nije vam teško da radite svoj posao jer nemate druge probleme; tehnika je sektor koji funkcioniše fenomenalno, adminstravni, orginazacioni deo koji radi samo dvoje ljudi… Kada svako obavlja svoj posao, onda meni moj posao ne predstavlja teškoću. Voleo bih da ga imam više, ali sada je tako kako jeste, nadam se da će biti bolje. Ja sam dugo u ovom poslu, tako da poznajem i puno reditelja koji su kroz naše pozorište prošli, a često slušam i njihove sugestije kada su mladi reditelji u pitanju. S te strane, moje zaduženje je jedno od najlakših u pozorištu jer sve ostalo u kući funkcioniše jako dobro.
Ako se vratite u dane svoje mladosti, koje se svoje studentske predstave rado sećate?
Ja se stalno vraćam u taj period, jer mi koji se bavimo ovim poslom stalno se nešto preispitujemo. Završi se neka predstava; ona može da bude fantastična, da osvojite sve moguće nagrade, da bude ovenčana slavom, a i vi kao glumac, ali već sledeća koju radite, za pet dana, kad god, traži sve to ispočetka. Kada kažem sve ispočetka, mislim od prve godine akademije, jer taj put od početka do kraja u procesu stvaranja lika i predstave, to je ponovno prolaženje kroz sve periode i segmente školovanja. I onda se vrlo često prisećamo studentskih dana, čak koristimo i zabeleške koje smo kao studenti pisali. Sećam se mnogih ispitnih predstava, recimo Falstafa i „Veselih žena vindzorskih”. Naš profesor je bio Branko Pleša, izuzetan glumac i pedagog i jako duhovit čovek. Sećam se konkretno ove situacije: imali smo probe na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, a koleginicama je naišao neki loš trenutak u stvaralčkom procesu; tako vam je to, s vremena na vreme dođe do neke stagnacije. Sve u svemu, nešto su se mučile, a profesor je bio na probi sa nama… Onda mu je u nekom trenutku kao pukao film i on izađe na scenu i odigra sve ženske likove. To je meni bilo fasciantno jer iako je tada već bio u godinama i bolešljiv, toliko je energije izlio sa scene. Tada sam shvatio koliko je pozorište čarobno i koliko je scena jedno lekovito mesto, jer na njoj nikad ništa loše ne može da vam se desi. Vi ako ste bolesni, izađete na scenu i tog trena ozdravite, ne osećate bolove, tegobu, tek posle, kada sve prođe; e sad da li je to adrenalin ili čudo, a ja verujem u čuda… Ja verujem da je pozorište čudesno. I kad god radim neku ulogu, uvek mi je u glavi moj profesor Branko Pleša; tako ponekad vodim dijaloge sa njim, pogotovo ako je uloga kompleksnija, neku vrstu debate, razgovora itd. U glavi mi je šta bi rekao, šta bi pomislio, šta bi me prekorio – čak dotle.
Kako se Vaš pogled na pozorište promenio od tada do danas? Koji su se ideali izgubili, a koje istine naučile?
Nikada nisam razumeo svoju baku koja je očuvala mene i sestru. Ona je često umela da kaže: „Jao, samo da rata ne bude.” A mi kao klinci nismo znali šta to znači, nego smo se igrali rata na ulici – partizani i Nemci. Mi smo živeli u jednom vremenu koje je zaista bilo mirno; kampovali, išli na more auto-stopom. Moja očekivanja u mladosti, adolescentskom periodu, pa i tokom studiranja, bila su neka normalna. Završim fakultet, opredelim se za neko zamiljivo pozorište… I sve se to i obistinilo. U to vreme nam je divna upravnica Mirjana Markovinović ponudila stipendije. Danas je nezamislivo da neko pozorište nekom mladom glumcu da stipendiju. Nisu one bile ne znam koliko velike, ali mi smo imali mogućnost da već kao studenti treće, četvrte godine budemo u repertoaru, da možemo da radimo; ako smo diplomirali u junu, od prvog jula je nama krenuo radni odnos. To je nešto što može i da uljuljka, ja mislim da moju generaciju nije. I stanove smo dobili i njih posle otkupili. Tako da su moja očekivanja kao mladog čoveka bila u tom smeru oslonjena na ono što sam do tada preživljavao. A onda sam devedesetih godina shvatio šta znači ono što je moja baka pričala kada smo bili klinci. Jer je rat bio tu, nadomak Sombora; mi smo njegove odjeke vrlo dobro osetili. I u svemu tome, meni lično, a pouzdano znam i mojim kolegama, je mnogo pomoglo pozorište jer je to bilo mesto gde smo mi mogli da se sklonimo, i tada su nastajale neke vrlo važne predstave i za pozorište i za nas. I tada sam shvatio da postoje stvari koje vi ne možete da zaustavite. Jedini način na koji mi možemo da odgovrimo na neko vreme, na razne anomalije u društvu, na greške, krizu vrednosti – to je upravo kroz bavljenje pozorištem. Jer to jeste u neku ruku naša obaveza, da stalno upozoravamo da nešto može da se desi; često i anticipiramo neke stvari. I zbog toga je pozorište u permanentom sukobu sa vlašću, bilo kojom, neka je i najbolja; ako pozorište vlast ne kudi, ono nije dobro. Stoga, ne bih se ponovo vraćao u mladost, bez obzira što sam dobro prošao, ne bih opet preživljavao devedesete godine, pa sve na ovamo. Svojim mladim kolegama želim samo da imaju posla, sve drugo bi im bilo lakše. Za mladog čoveka je mnogo važno da ima kontinuitet rada u pozorištu; televizija, film, serije, sve je to dobro, ali po meni, pozorište pruža suštinu.
Foto: Milan Đurđević
