Predstava „Pristanak” u režiji Nebojše Bradića, premijerno je predstavljena publici u Ateljeu 212. Nastala po tekstu višestruko nagrađivane dramske spisateljice Nine Rejn, čini se da se ova predstava u našem društvu pojavila baš u pravom momentu, kada sve češće odbijamo da čujemo i vidimo stvari koje nas se „ne tiču”.
Predstava otpočinje i pre nego što je publika zauzela svoja mesta. Žena praznog pogleda, na čijem se licu može primetiti da je pretrpela nešto traumatično, stoji na sceni nepomično, želeći da probudi određeno sećanje. Nju sklanjaju sa scene, izbegavši uznemiravanje publike, dok na nju sada stupaju dva bračna para, koja uz smeh i šampanjac prepričavaju svoje interne šale, iz kojih publika saznaje da su oni međusobno i kolege. Odbrana ubica i silovatelja u sudnici je njihova specijalnost. O svojim slučajevima pričaju sa neverovatnom lakoćom, banalizujući osećaj ljudske empatije. To su na prvi pogled, savršene porodice, ali prava istina je da su u pitanju duboko disfunkcionalni odnosi u kojima supružnici međusobno zatvaraju oči pred prevarama, lažima i greškama.
Zaplet počinje onog momenta kada saznajemo da je devojka sa početka priče, zapravo žrtva seksualnog nasilja, koja uprkos svim evidentnim dokazima to ne može da dokaže, zbog poznatih predrasuda koje uglavnom prate žrtve seksualnog nasilja. Zašto ga nisi odmah prijavila? (Zato što sam ga se plašila). Zašto si na njegovu poruku, koju si dobila nakon „silovanja” odgovorila da si dobro? (Zato što sam se bojala da će ponoviti isto) Zašto si bila na terapiji pre 10 godina? (Zato što se ista stvar dogodila pre 10 godina, kada smo ja i moja sestra silovane, dok sam je držala za ruku, i što tada niko nije reagovao).
Scenografija je zbog složenosti priče bila svedena, bez gotovo ikakvih dodatnih elemenata, osim onih koji su glumci unosili. Na sceni, sa obe strane, nalazila su se i mesta za publiku, što ih je činilo direktnim, prećutnim svedocima priče. Kostimi glumaca bili su izuztno ekstravagantni i otmeni, što samo upotpunjuje sliku društvenog staleža kojima likovi pripadaju.
Posebnu pažnju treba obratiti na glumca Branislava Trifunovića, koji je načinom svoje igre spojio elemente tragičnog i komičnog, ublažavajući gorčinu koja nakon predstave ostaje u ustima.
Glumica Sofija Juričan je u komadu tumačila dve uloge. Tokom prvog čina tumačila je ulogu žrtve, a u drugom advokaticu u razvodnoj parnici. Savršeno je izbalansirala dve tako kontradiktorne ličnosti, jednu osećajnu koja se bori za to da se njena priča čuje i drugu hladnu, potpuno predatu sistemu, bez trunke osećajnosti.
Predstava svojom kompleksnom stukturom, sa mnogo iscrpnih dijaloga podseća da je krajnje vreme da počnemo da primećujemo žrtve seksualnog nasilja, a ne da ih posmatramo kao beživotne duhove koji „lažu” kada konačno progovore o istom. Svaka okrenuta glava može doprineti sličnom, tragičnom scenariju, kao onom koji je prikazan u predstavi.
