Džon Marik je Čovek slon, jedan „nesvakidašnji cvet u dvorištu sveta”. Bilo da se njegova različitost očigledno ismeva ili slavi kao fenomen, obrni-okreni, on biva eksploatisan. Čuveni slučaj iz 19. veka, reditelju Kokanu Mladenoviću i dramaturgu Dimitriju Kokanovu poslužio je kao polazna tačka sa koje su se upustili u istraživanje pojma drugosti i njegove relativne prirode. Po kojoj se sve osnovi marginalizacija ukorenjuje u društvu, kako nametanje ustaljenih normi ne ostavlja prostora za drugačije, koje sve patologije prožimaju ono što se generalno smatra zdravim – složena su pitanja koja ovaj pojam sa sobom povlači.
Izgled je Džonu odmah na rođenju oduzeo privilegiju da neprimetno životari; to breme svakim danom postaje sve teže, a pošto pamti kao slon, zna i tačan broj uprtih pogleda, pogrdnih reči i fizičkog zlostavljanja koje mu je svet udelio. Preko noći će od cirkuske nakaze postati najnovija razonoda engleske elite, ali njegov unutrašnji put trajaće nešto duže. Na njemu će sresti jednu dreserku, jednog doktora, jednu glumicu, jednog slona, jednog ložača, dva predstavnika otmenog društva, jednog hermafrodita, jednu čistačicu i jednu ženu koja tvrdi da mu je majka. Rotirajuća scena omogućava im da se pojave iznenada, daleki i neuhvatljivi, hitro se vraćajući odakle su došli. Svako od njih Džonu će predočiti po neku nemilu istinu, o njemu samom i nemilosrdnim zakonima na kojima počiva stvarnost, donoseći po deo slagalice; a kada je dovrši, načini korak unazad i sagleda celokupnu sliku, najednom će mu postati jasno da je ljudski život samo jedna velika predstava.
U svojoj predstavi on igra glavnog lika, a u ovoj predstavi to maestralno čini Ozren Grabarić. On je uspeo da nam dočara kako izgleda biti u koži koju bismo najradije voleli da svučemo. To i čini u više navrata, skidajući nesvakidašnje kožno odelo koje je kostimografkinja Aleksandra Pecić Mladenović precizno i prirodno skrojila, dok je u izradi maske učestvovao Miroslav Lakobrija. Na ovaj način, on prelazi iz Džona u lik naratora. Rušeći četvrti zid nastoji da nas uvede u priču i pripremi za patnju koju mi kao publika imamo privilegiju da gledamo, a on kao glumac, privilegiju da izvodi. I zaista, ta hladnoća na sceni, koju ljudi nemarno seju unaokolo, a iz koje klija tupi bol odbačenosti, uspeva da dosegne do dubine bića u kojoj zjapi praznina. Nama ostaje da se pozabavimo ne samo onom koja je srasla sa nama, već i mišlju da smo mi možda zaslužni za njeno postojanje u nekom tuđem biću. Ovo suočavanje sa mračnom stranom približeno nam je igrom svetlosti i senke. Osim što jako lepo izgledaju, ove scene simbolično oslikavaju zle tendencije koje se kriju u svakome, čekajući da budu iznesene na videlo, spremne da povrede, neosetljive na posledice. I sâm Džon, koji je čitavog života bio žrtva, našao se na drugom kraju jednačine, kada je obuzet besom postao sve ono što je oduvek prezirao.
Osim individualne zlobe, prikazana je i društvena. Grof i grofica, čije uloge tumače Ivan Tomić i Ivana Nikolić, iznenada se zainteresuju za Džonov slučaj, naravno, ne iz kakvih plemenitih pobuda, već iz čiste znatiželje. Takvim ljudima sve je roba kojom raspolažu, nesvakidašnji ukras kojim se mogu pohvaliti, anegdota za prepričavanje na snobovskim svečanostima. Pa opet, uvek žele još, jer ih je nezasitost osudila na večnu potragu koja nikada neće ispuniti njihovu unutarnju prazninu. Ta nezajažljivost predstavljena je scenom u kojoj uigrano ispijaju čaj, potom nonšalantno bacajući porcelanske šoljice, jednu za drugom. Hvala bogu, to ima ko i da počisti, a hvala bogu, to sigurno nisu oni.
Dva ključna i formativna događaja u Džonovom odraslom životu jesu susret sa dreserkom, a zatim upoznavanje doktora. U ulozi dreserke našla se Mirjana Karanović koja se pojavljuje odmah na početku, postavljajući ton predstave, ali i pitanja koja i nakon njenog odlaska sa scene ostaju da lebde negde u sali. Zašto ljudi dolaze da gledaju nakaze? Da li ih razgaljuje tuđa patnja, veseli što je njih nesreća zaobišla? Možda, pak, žele da vide sopstvenu gnusnost, ogoljenu i prljavu? Ili je reč o prolaznoj zabavi, trenutnom zadovoljstvu? Koje god motive imali, čini se da zaboravljaju da su dehumanizovani predmeti njihove trenutačne pažnje ljudi kao i oni, sa osećanjima, potrebama i nesigurnostima. To ništa jasnije nije ni doktoru (Jovo Maksić) koji Džona posmatra kao medicinski fenomen, anomaliju prirode, fantastičnu priliku za naučno istraživanje. Gde nauka ostaje slepa pred čovekovim unutrašnjim bićem, umetnost i ljubav otvaraju čitav svet osećanja i razumevanja. Ove vrednosti sadržane su u liku glumice koju igra Jana Milosavljević i upravo je ona ta koja, makar na tren, uspeva odagnati Džonov celoživotni strah. Međutim, njena nestalna priroda vezuje se za osećaje, a ne ljude, pa tako Džon ostaje prolazno nadahnuće, još jedna usputna stanica. Ipak, ovaj susret neće biti uzaludan; ostaviće ga sa ustreptalom nadom i sećanjem na prvi zagrljaj koji mu je ona pružila, a ukupno treći koji je do tada doživeo.
Ovu priču o odnosu prema različitostima umnogome je ispričala i muzika Irene Popović Dragović koja bi još više došla do izražaja da je bila sveprisutna. Iznenadni zaroni u tišinu i dramske pauze u pojedinim scenama činili su se suvišnim, te se stiče utisak da bi predstava bila tečnija bez njih. Završna pesma govori o empatiji i fino zaokružuje utisak, a uz njene melodije, posmatramo i likove koji na pokretnoj traci iskrsavaju i odlaze, stapajući se u bezličnu masu. Džon potom izlazi iz svoje kože da bi ponovo postao narator, da bi onda narator postao glumac, a glumac jedan od nas.
Foto: BDP
