Bila jednom jedna devojka, lepa i ponosna, brza i smejava, sa dugom kosom i belim rukama i ta je devojka mislila, ja sam najbolja i najlepša – ovde nema nikoga za mene.
„Deca” su poema o nedovršenom odrastanju, devojčici koja večno živi u telu žene, o generaciji koja je bolja od svojih roditelja, o „strašnoj mladoj ljubavi koja je pala kao grad na jaganjce”, o majčinstvu, ženskoj seksualnosti, „deci koja su napravila dete” i sinu „koji nije kao drugi ljudi”. Roman apsolutne i surove istinosti pretočen je u operu od sedamnaest pesama na muziku Irene Popović, koja izlazi iz svih konvencionalnih okvira opere, kombinujući elemente glume, plesa i monologa, u stilu trojstva dete – devojčica – žena koje ne jenjava u jednom unutrašnjem habitusu.
U pevanju odabranih delova poeme može se čuti sijaset glasova – od glasova glumaca, školovanih pevača, neočekivanih glasova orkestarskih muzičara, dece, pa do crkvenog pojanja sveštenika, turbofolkerskog zapevanja i ženskog folklornog pevanja. Bunt koji prožima svaki stih poeme „Deca” sada kada je postao pevan kod publike budi poseban osećaj budnosti, o čemu govori petnaestominutni aplauz i ovacije koje su uz molbu stišane.
Čitav revolt Mileninih stihova odnosi se na sakralno shvatanje ženskog tela kao oltara, pa je dominacija u neprestanom fizičkom kretanju na sceni koje je u konstantnom dinamičnom dijalogu sa muzikom. Kompleksan metod istraživanja zajedno sa glumcima i pevačima, doveo je do izgradnje specifičnog koreografskog stila i vizuelnog putovanja kroz različite pejzaže, odnose i situacije koje na kraju uvek ima istu poruku – još uvek smo samo deca. Tom doživljaju doprinosi istovremeno i prisustvo drugih kolektiva na sceni – kamernog orkestra i dečijeg hora.
Autorkin glas, govorom iz prvog lica, biva izveden od strane različitih izvođača. Tako se njen glas multiplikuje i svaki pojedinac, koji učestvuje u izvedbi, pa i gledalac kao receptor postaje svedok Mileninog iskustva i tragač za ličnim fragmentima u tom iskustvu. Tu simboliku potvrđuje mnoštvo izvođača na sceni i svi oni su Milena tj. mi. Na taj način brišu se starosne, polne i rodne razlike, a zatim isticanjem raznovrsnih pevačkih i plesnih veština usložnjava se sama izvedba. Svemu tome doprinosi i izbor kostima koji obiluju drečavim bojama, balon haljinama i šljokicama, što upućuje na jednu generaciju koja je odrastala devedesetih.
Kako su nas naivne dečje igre oblikovale za najozbiljnije životne izazove? Najozbiljnija životna situacija kada je pevana postane groteskna i menja značenje teksta, istovremeno i percepciju situacije. Bez preterivanja, na početku sezone imamo ozbiljnog kandidata za predstavu godine, jer se retko koja predstava bavi detetom u nama. Ono je zaboravljeno, opterećeno je problemima odraslih, često je ućutkivano i zato „hodaj mi sine daleko, živi, uči, gledaj, praštaj i nemoj ništa zaboraviti.”
Foto: Mirjana Janković
