U klubu Dvorištance, 10. februara biće izvedena stendap komedija „Biti Stanoje”, koju u sedam likova izvodi glumac Predrag Vasić. Da saznamo zašto predstava nosi baš taj naziv, kako je pokušala da bude popularnija od „Muškarčina” i ko su heroji Beograda danas, sastali smo se i razgovarali smo sa autorom i glumcem predstave, Predragom Vasićem.
Stendap komedija nosi naziv „Biti Stanoje”, po tvojoj ulozi u filmu „Montevideo, Bog te video”. Jesi li uspeo da pobegneš od Stanoja zbog stalnog poistovećivanja? Koliki ti je izazov kao glumcu ta vrsta srastanja u očima javnosti sa jednom ulogom?
Ja ću u očima javnosti uvek biti Stanoje, ali se trudim da radim na drugim ulogama, da pobegnem od njega. Ta uloga je bila jedna velika odskočna daska, kao i jedan od najomiljenih projekata na kojima sam radio, jer sam tada imao samo jedanaest godina i onda sam rastao i sazrevao sa tom ekipom. Ali uprkos svemu, jako je teško pobeći od tog lika, jer me je javnost tako zapamtila. Zato sam zajedno sa Jelenom Bogavac i Igorom Markovićem Gigijem napravio stendap komediju, kako je to biti mali Stanoje, jer mene svi znaju kao njega, a niko osim mojih bliskih prijatelja me ne zna kao Predraga Vasića. Zato je nastala ova komedija, da ljudi dođu i upoznaju se sa tim kako je biti Predrag Vasić, a Stanoje je samo jedan trpni lik.
Zašto si odlučio da svoj stendap nastup nazoveš stendđap, da li to znači da je format drugačiji od klasičnog stendapa?
Jeste u pitanju drugačiji koncept. Ja imam gomilu nadimaka, od svih najdraži mi je Pepi, ali ljudi u Batajnici me zovu Đape. I onda smo odlučili da na osnovu toga bude stendđap.
Jednom prilikom rekao si da se u izvođenju pojavljuje sedam lica Predraga Vasića. Kako se razlikuju ta lica i koje od njih ti je najdraže?
Ja govorim dosta o svojim kompleksima, nedostacima, problemima, svojim ljubavima, o svojoj prvoj devojci, o tome kako ne znam da pevam, o autobusima, kondukterima koju su me izbacili iz voza. Govorim o jednom liku koji sam igrao, koji je nosio štaku kao i Stanoje, pa su me ljudi na osnovu toga prepoznali. Na kraju krajeva, postoji samo jedno lice, tih sedam lica je metafora, način na koji me ljudi doživljavaju.
U pozorištu uobičajeno igraš lika, ovde deliš svoju ličnu priču. Koliko je to izazovno? Kakva je reakcija publike u tom smislu?
Reakcija publike je dobra i ovo je sada 31. izvođenje stendapa. Malo nas je korona omela, kada smo krenuli da radimo ovu predstavu imali smo preko petnaest igranja u jednoj sezoni. Mislili smo da možemo da budemo bolji od „Muškarčina”, da za dve godine imamo sto igranja, da ih nadmašimo, ali to je bilo jako teško (smeh). Ja iznosim svoje životne anegdote i šta ja kao Predrag Vasić proživljavam svakodnevno. Suština ove predstave je da smo svi mi superheroji i da ne treba da kukamo i plačemo nad time što jesmo, nego da u svojoj koži uvek ustanemo i budemo carevi. Bez obzira na prozivke i uvrede, bitno je da sa ponosom kažemo ko smo, šta smo i odakle smo. Ja o svemu tome govorim na humorističan način. Ali ako se malo dublje pogleda, ja iznosim jasne stavove o svom životu i životu drugih ljudi, jer ova predstava je zapravo o društvu, ne o pojedincu. Nije mi bilo teško da pred publikom sve to iznesem, jer moj život je zaista buran, otkako sam se rodio, pa do, sada, svoje 24 godine. Za to vreme prošao sam mnogo lepih i ružnih stvari. Kada sam došao sa Kosova usledila je borba za egzistenciju, borba za život u velikoj sredini, borba za studiranje, za moje mesto pod suncem. Ali meni nije bilo teško, jer ja svoj život volim i zato sam i hteo da ga iznesem na baš ovaj način.
Početkom januara, Reflektor teatar započeo je novu pozorišnu sezonu premijerom predstave „Betmen Robin Beograd” u režiji Jelene Bogavac. Da li si radom na predstavi naučio nešto više o herojstvu? Jesu li mladi danas heroji?
Za mene su heroji moja porodica. Za mene su heroji svi koji se bore, svako ko želi da promeni ovaj naš svet. Heroji su ljudi koji žele promenu u društvu, promenu sebe i promenu bliskog bića koje je skrenulo sa pravog puta. Za mene su heroji sestre Minja i Jelena Bogavac, jer se bore za mlade ljude. Nažalost, živimo u tom svetu, gde je sistem vrednosti otišao u aut. One se bore za nas mlade ljude, da nam otvore oči. Svi mi koji smo radili na toj predstavi jako se dobro znamo i jako smo povezani. Čitava predstava govori o jednoj velikoj ljubavi i to se oseti na sceni. Tri generacije se raspadaju u Beogradu, a Beograd ostaje isti, nepromenjen. Beograd ostaje onakav kakav ga pamte naši roditelji, samo što ima više grafita. To je propadanje jedne generacije koja se drži zajedno.
„Sumnjivo lice” se ponovo igra u Reflekor teatru nakon skoro šest meseci pauze. Kakav je osećaj vratiti se toj predstavi iznova?
Jedva čekam Sumnjivo lice, jer ja tu predstavu obožavam, posebno zato što je igramo baš dugo, od moje četvrte godine srednje škole. Meni je Minja Bogavac predavala dramaturgiju i pozvala me je u tu predstavu. Značaj predstave se ogleda u nepromenljivosti u sistemu, jer Nušić još u njegovo vreme pisao o sistemu u palanci, jer kako i sam kaže, čitava Srbija je jedna, velika pogranična palanka. Bilo gde u Srbiji može da se izvede ovaj komad, jer svuda možemo da primetimo te ljude koji su zadrti, koje hoće da ukradu. I to je značaj predstave, jer govori kako se ništa nije promenilo, uprkos tome što svi želimo promenu.
Foto: Luna Stevnović (hocupozoriste.rs)
