Marko Marković: „Pozorište je tamo gde si ti”

Glumac retkog imena i prezimena, srednje ime Zlatibor, ostao u Vojvodini posle Šumadije, radi u pozorištu i na televiziji – Marko Marković. Iskoristili smo priliku da nakon probe razgovaramo sa njim o predstojećoj premijeri predstave „Tesla izumetnik” u režiji Nebojše Bradića, nastaloj po motivima romana Vladimira Pištala „Tesla, portret među maskama”, čije je izvođenje planirano za 22. januar u Srpskom narodnom pozorištu; kao i o pogledima na pozorište i likovima koji su obeležili njegov glumački opus.

Deo predstave mogli smo da pogledamo u okviru Dočeka 2022. kod mosta Duge, a Marko nam prenosi utiske sa ovog događaja i šta je za njega predstavljalo ovo nesvakidašnje iskustvo.

Generalni utisak je da je bilo mnogo hladno i taj adrenalin nije uspeo da nas zadrži. Ono što je meni bilo fascinantno kao glumcu jeste ta količina ljudi, preko 2 - 3000. Bili smo ozvučeni i to je bilo pokriveno kamerama koje su na projekciji iza nas prenosile ono što smo igrali. Neka dajdžest varijanta od četrdesetak minuta gde je izvučeno praktično iz skoro svih scena iz predstave. Sretneš se sa nekom drugačijom vrstom medija gde su bitni mikrofoni i u jednom trenutku je od te kondenzacije scena bila prilično klizava. Bilo je lepo i meni je dobro što je to kod mosta zato što svi znamo šta oni znače u Novom Sadu i šta im se dešavalo. Nek to bude poruka Evropi i tom svetu u koji je Tesla otišao - da se ne menja na gore, jer mostovi se ne ruše nikad, ni zbog čega.

Iako mu je poverena uloga Nikole Tesle, jednog od najvećih umova 20. veka, smatra da je to mač sa dve oštrice.

Kad dobiješ Teslu, misliš da treba da odigraš nešto što već niko drugi nije odigrao. Ja to ne mislim. Tesla je isto bio čovek od krvi i mesa, čovek koji je tolike godine živeo u jednom od najlepših hotela Amerike, koji nije zaradio za sebe nijedan dinar i apsolutno imao neke svoje patnje, porive, tajne, neke svoje hedonizme, frustracije i neke zvezde u koje se zagledao i u koje je verovao. Pre svega je voleo prirodu i trudio se da je razume, sledio je njenu suštinu otkrivajući njenu tajnu i na kraju je to uspeo. I danas u celom svetu gde god se okrenete, vi vidite Teslu, što kroz sijalice, što kroz mobilni telefon, što kroz sve.

O samom procesu kaže da nema dobrog proizvoda bez teškog i napornog rada, bez tenzije i nekih mukotrpnih rečenica, bez dolaženja do suštine i prevazilaženja onoga što se zove forma.

Forma mora da se pobedi da bi se stiglo do sadržaja. Ponekad to deluje kao floskula, ali to je činjenica da te njegove rečenice vidim dalje i dublje i da mi odzvone kao što mi odzvanjaju rečenice za svet. „Ljudi ne shvataju da je za svet mnogo bitnija snaga elektriciteta leptirovih krila nego ujed tigrovih zuba.” To je bio Nikola Tesla – čovek koji nije hteo da da formulu zraka koja može da uništi avion u letu u vreme I svetskog rata. Bežao je od toga i mislio da rata ne treba da bude. Radio je na toj vrsti, bio je jedan pacifista, kosmopolita, verovao je u Boga. Nije hteo da se leči, umro je siromašan i sam, jer on je odlučio tako, a živeo bi sigurno 150 godina. Jednostavno, sledio je prirodu i nije želeo da je zloupotrebi. Neistražen, čovek van vremena.

Reklo bi se da je pozorišnu karijeru gradio u Somborskom pozorištu, ali je zapravo počeo kao mlad glumac u SNP-u, „vratio se na taj brod” od ove godine kao član i prenosi nam šta u njegovoj predstojećoj karijeri predstavlja ova promena.

Radio sam u Somboru, tamo sticao znanja, kumove, prijatelje, najveće trenutke radosti i tuge, pravio izvanredne predstave, upoznao sjajan, predan i posvećen ansambl i vrhunske reditelje. Sa predstavom „Čarobnjak” sam obišao svet i kad te stvari proživiš, shvatiš kako je pozorište svuda, nebitno je gde si jer je pozorište tamo gde si ti. Promena je dobra, zdrava, da menjaš sredinu i da se rade nove koprodukcije koje će oživeti pozorište. Pozorište je medij koji će uvek da opstane, mnogi misle da neće, ali tu su se prevarili. Postojali su ljudi koji su bili kao disidenti oterivani i sad opet dolazimo u priču da ćemo možda opet biti u situaciji da nam neki osmi putnik odlučuje. Pozorište može i mora da menja svet. Ako ne da svedoči, jer mu je to pozicija, onda barem stalno da opominje i da ukazuje. Danas kad slušaš bilo kakvu svađu, u dnevnom životu ili na društvenim mrežama, mi se nismo pomerili od Nušića nimalo, samo smo otišli nazad kao društvo. Vraćamo se, ili još gore stojimo u mestu.

Marko misli da pozorište može da oplemeni i da bude i kao katarza i tu se nadovezujemo na „Semper idem”, jer je nemoguće a da se ne osvrnemo na lik Đorđa Lebovića.

To je jedan susret sa mojim najdražima kojih više nema i da prosto sebe stavim u situaciju šta je taj dečak prošao, dve godine je bio u logoru i dolazi kući i sačekaju ga ljudi koji mu kažu da više niko nije živ, niko. Zlo je uvek isto, 50 godina posle Aušvica bio je rat u bivšoj Jugoslaviji i odmah posle toga smo imali da se tu gde su se vodile najveće bitke niko nije vratio. I neko je valjda za to kriv i jednog dana treba da kaže – „Ni u čije ime danas nećemo tako, ovde ćemo stati.” Trudimo se da relativizujemo zločine i mi danas za neke stvari koje smo ovde počinili kažemo: „Da, ali…” Ne postoji delimičan zločin, delimična krivica i nema zavedene žrtve, ne može juče da bude starije od prekjuče. Ovde više niko ne odgovara za reč koju kaže.

Za ulogu u ovoj predstavi u režiji Gorčina Stojanovića dobitnik je nagrade „Miloš Žutić” za 2020. godinu. Kada je u pitanju ovakvo priznanje, zahvalan je svim ljudima sa kojima je radio na predstavi, Đorđu koji je to napisao i svim stvarima koje su ga odredile.

Prvo te uloge nađu. Kada mi je reditelj rekao da ću biti Đorđe, meni je to bilo strašno. Taj roman se čita u dahu. Malo pre toga ostajem bez mog najboljeg prijatelja koji je bio sa mnom na klasi i to je prva linija koja te stavi u neki kolosek. Onda se setiš svih tih ljudi koji su određivali život tog dečaka i mi celu predstavu posmatramo iz njegovih očiju. Veći deo predstave sam kao neki gledalac, tome se prosto prepustiš i pustiš da to tako prođe kroz tebe. Imam ćerku od pet godina i ja sam to gledao kroz njene oči. Gorčin mi je na prvoj probi rekao: „Onog trenutka kad ti njemu kažeš „Deda”, posle toga mi se više nijednog trenutka ne pitamo koliko on ima godina”. Pokušaš da vratiš to dete u sebi. „Semper idem” doživljavam kao neku svoju ličnu tragediju kroz svoje najveće gubitke i prosto nemam pravo a da to ne igram, da verujem u to i da stojim iza toga dok sam živ. Sve te divne kolege, pojedini čekaju po nekoliko sati da izađu na scenu, svi oni igraju za mene i to je lepo koliko god da je teško.

Na pitanje šta bi rekao Đorđu da može da ga sretne – Marko ćuti. Samo što, kako kaže, ne ćuti kao što neko ćuti pred drugim, nego kao pred žrtvom koja je heroj, koji ima čast da pogleda svakog u oči, da ode i da se vrati i da umre kao moralna vertikala jednog vremena, kao pobednik Aušvica.

Zagrlio bih ga. Pitao bih ga odakle sva ta snaga, odakle sva ta pitanja, ali da ga razumem – razumem ga.

Ono što povezuje i što je po njegovom mišljenju zajedničko za protagoniste koje je tumačio: Đorđa Lebovića, Nikolu Teslu i Jozefa Bloha jeste priroda.

Priroda koja se ne da zavariti, koja ne priznaje čuda i koja nikada neće uništiti svet za razliku od ljudi. Handke kaže: „Ja verujem u književnost i u sve te knjige koje pišem i koje sam čitao jer ako to nije istina, onda sve u pičku materinu.”

Za sam kraj ovog razgovora kaže da ne bi bilo loše kada bismo svi posadili po jedno drvo, jer kakva su vremena došla, boji se da ćemo se svako pod svoje drvo sakriti, a za drvo se daje i život.

Kaže deda Đorđu: „Priroda ostaje, ljudi su se prozlili, a priroda ostaje blagorodna i darežljiva.”

Foto: Teodora Mihaljfi