Na sceni Bitef Studio, 3. marta premijerno će biti izvedena predstava „Čudo Lavinija”, koja je nastala tokom višemesečnog studijskog pozorišnog istraživačkog rada rediteljke Jelene Bogavac, a kao tekstualni predložak poslužile su trideset tri pesme Jelene Švarc iz zbirke poezije „Dani i dela monahinje Lavinije”. Po rečima rediteljke Bogavac, koja se čak dve decenije bavi angažovanim pozorištem, ona ovom predstavom pravi izvestan skok kojim se vraća na vrstu poetskog izraza i senzibiliteta koji nije ponovila od predstave „San o Mileni”. O predstavi za koju su mnogi rekli da „ne postoji ništa slično na beogradskim reperotarima”, o riziku, onima koji će kroz predstavu komunicirati sa nebesima, kao i želji da nakon premijere bude što manje ravnodušnih, čitajte u nastavku intervjua.
Na početku razgovora rediteljka Bogavac napravila je kratak osvrt na nedavno otvoren Bitef Studio i način na koji će repertoar ubuduće biti kreiran:
Studio Bitef teatra omogućava unutar kamerne forme jako ozbiljna rediteljska i glumačka istraživanja. Meni se činilo da je najbolje da probamo da napravimo repertoar koji bi se na prvom mestu bavio poetskim teatrom, računajući na to da smo u Beogradu od 1962. godine pa do 2010. imali jedini teatar poezije u Evropi koji je imao stalni repertoar. Tu su naši veliki pesnici, intelektualci, izvanredni reditelji i skoro svi glumci koji su sada bardovi glume, prošli ovaj užasno interesantan i zahtevan jezik. Jako je teško igrati poeziju, ona je hermetična i zatvorena i nekako je suprotna od pozorišta, a sa druge strane ona je rođena sestra pozorišta. Mislim da je pokušaj formiranja ovakvog repertoara bio zaista veliki izazov, jer u stvari treba da ustanovimo ovo kao novi jezik nekog kamernog ekspremineta koji nije zabavljački, već je dubok, promišljen, po svojoj suštini avangardan. Cilj nam je da u prvi plan istaknemo autore kojima u poetskom smislu ostajemo zapanjeni ili isprovocirani, zabavljeni intelektualno, emotivno. Mi mislimo da je publika dosta potcenjena u masi mejnstrim pozorišnih izdanja, a ljudi zapravo od pozorišta očekuju neku vrstu utehe, a ta uteha ili ta vrsta katarze mora da ide nekim putem osvešćenja nečeg primarnog, duhovnog, čovečnog i humanog.
Poezija Jelene Švarc bavi se večnim temama koje se tiču čovekove dvojbe u odabiru između dobra i zla, prožimanjem sna i stvanosti, kao i pozicioniranjem čoveka u svetu. Postavljajući ove teme u okviru naše pozorišne scene, u kakvoj su one analogiji sa tim prostorom?
U svoj svojoj metafizičkoj prirodi poezija Jelene Švarc je najdivlja među njenim uslovnim vršnjacima – kolegama piscima poznog dvadesetog veka. Ona je nindža ruske poezije. Volim poređenje poezije Švarcove sa Maljevićevim crnim kvadratom – neko će stati i bez daha komunicirati sa univerzumom, neko će se skeptično nasmešiti i jednostavno proći. Ona izvire u procepu protivrečnosti misticizma i stvarnosti u kojoj nastaje. Ona je mistik. Njen organski ekumenizam proizilazi iz ličnog intimnog doživljaja u beskraj prostirućih krugova trajanja. Poetski vir između sada i uvek i nikad i nekad. On beše danas biće ga i juče. U savremenom sociopolitičkom trenutku, sve brže ponirućem u haos istorijskih zapleta, pitanje smisla je pitanje spasa.
Poezija kao osnova na kojoj se gradi dramski tekst: koliko je zahtevan taj proces i da li to uslovljava drugačije oblike od konvencionalnih oblika dramske forme?
Ovo je bio komplikovan, izazovan proces. Kroz tri meseca studijskog istraživačkog pozorišnog rada, na talasu raznorodnih stilova uspostavljenih škola umetničkog mišljenja i izraza dvadesetog veka, kreirale smo poseban jezik i izraz – iz pačvorka pobrkanih i sudarenih dogmi, stilova i težnji. Ova predstava govori jezikom Jelenine poezije. Taj lavirint reči vodio nas je do svemira i nazad do unutrašnjeg svemira nas samih. Tako je nastala ova predstava – tako je ona intimna, lična i kolektivna, opšta. Mala kao igračka autić i velika kao svemirski brod. Naš mali džepni teatar, veliki kao crna rupa besmislenog postojanja. Ova predstava je istinita, tiče se suštinski humanog i ličnog. Dozvoljavajući radost, razotkrivajući strah, inateći se besuvisloj i bezuslovnoj tezi umiranja i raspada, ona je ipak detektuje – katkad cinično, katkad humorno, često umorno, gdegde pobednički. Ona je istovremeni poraz i pobeda doslednog rastakanja naše stvarnosti sapletene sumnjom u vaskrsenje.
Za nosioce priče u ovoj predstavi odabrali ste tri glumice, nešto drugačije od Vaših prethodnih predstava, u kojima imamo veći broj nosilaca dramske priče (npr. „Betmen Robin Beograd” ili „Ljubav se nosi u tri”) – zašto intimnija postavka, ako uzmemo u obzir i to da se predstava igra u Bitef studiju?
Dvadeset godina radim u pozorištu. Prestala sam da brojim premijere. Bilo je tu raznih predstava. Svaki komad, odnosno svaki tekst koji biram za pozorište ima svoju kakvoću, sadržajnost i zahtev za postavku. Ovaj proces bio je umnogome specifičan. Radile smo ga nas četiri i, naravno, moji neizostavni Aleksandar Kovačević, koji je kreirao kostim i Igor Marković, koji je kreirao audio i video. Glumice sa kojima sam radila moje su česte saradnice. Aleksandra Veljković glumi u gotovo svakoj mojoj predstavi, a kad ne glumi kreira scenski pokret. Joana Knežević i Olivera Guconić privukle su me svojim neobičnim talentima, velikom spremnošću i izvedbenom hrabrošću. Radile smo potpuno posvećeno i koncentrisano. Onako kako treba i jedino može. Pozorište je, što bi rekli naši stari mudri profesori, zaverenički posao.
U svojoj zbirci „Dela i dani Lavinije”, po kojoj predstava i nosi naziv, Jelena Švarc opisuje manastir koji se nalazi u preseku prostora i vremena u svetu koji je stvoren njenom fantazijom. Kojim dramskim sredstvima ostvarujete ovakav efekat?
Granice tog manastira, tog iskušenja, spoznaja i trpljenja granice su našeg sveta. Posmatrale smo ga spoznajno i intuitivno iz ličnog. To je dakle realizam duše. Ja sam vešta rediteljka, rekoh sebi skromno i upustih se u slaganje ove postdramske strukture. Kakva vožnjica! – rekli bi mladi. Ono što je prelepo u reakcijama pretpremijerne publike jeste to što ona očigledno dira i komunicira sa različitim ljudima. Ona je kao neko klupko, kotrljajuća svetlosna masa koja huči iz kolektivnog i ličnog nesvesnog. Ona je kao mačka – mazna i grebava – uličarka za po kući.
Za kraj, ne mogu da ne primetim interesantnu analogiju Jelena Švarc – Jelena Bogavac, ali pored ove simbolične sličnosti, kakve su sličnosti između senzibiliteta pesnikinje Jelene i pozorišne rediteljke Jelene?
Jelena Švarc je dugi niz godina moja omiljena pesnikinja. Otrcano mi i plitko zvuči reč – omiljena. Ona je meni najpotrebnija pesnikinja u mom tričavom, pobrkanom intimnom životu. Susret sa njom bio je kao izlazak pred ogledalo. Ogledam se u njenim rečima i podnošljivo mi je da postojim.
Foto: Milica Raković (hocupozoriste.rs)
