Ivona Mitić: „Ljudi se navikavaju na instant servirane stvari”

Ivona Mitić završila je glumu na Fakultetu savremenih umetnosti, u klasi profesorke Vide Ognjenović. Rođena je Smederevljanka i dugogodišnja članica Pozorišta Patos, kao i nekadašnja članica naše redakcije Hoću u pozorište. Osim u Srbiji, svoj glumački izraz razvijala je i u Italiji, a u novoj autorskoj predstavi bavi se jednom drugom evropskom zemljom – Nemačkom. Reč je o predstavi „Beograd-Berlin” koja je svoju beogradsku premijeru imala početkom februara ove godine, u okviru meseca nezavisne scene Bitef teatra. U predstavi igra sa Lazarom Tešićem, koji joj je partner i u radio emisiji „Zeleni kačket drami”. Sa njom smo razgovarali o njenom šarolikom CV-u, lepoti rada na autorskom projektu i usavršavanju glumačkih veština u Srbiji i inostranstvu.

Dramski tekst „Beograd-Berlin” Maje Pelević, nastao je početkom 2000-ih. Koje su univerzalne teme koje ste ti i Lazar u njemu prepoznali?

Prepoznali smo ljubav. Iz tog ugla smo i pristupili celom projektu. Maja je svojim posebnim jezikom napisala životne likove i situacije u kojima svako može da se prepozna u nekom periodu svog života. Iz situacija likova, Nje i Njega, otvorilo se mnogo toga: pronalaženje svojeg „ja”, prevazilaženje strahova, sazrevanje i najbitnije, pronalaženje ljubavi jer je ljubav ta zbog koje sazrevamo i trajemo. Geografija jednog odnosa nam je tema, a sa likovima gradativno putuje i publika kroz svoje emocije, sećanja  sve do spoznaje. Nadamo se da se ta ljubav prenela u našoj igri, ne samo tematski.

Šta za tebe predstavlja Berlin?

Berlin za mene ima više značenja i asoscijacija, pored ovog očiglednog koji me asocira na predstavu, to je grad gde svako može nešto pronaći za sebe, turistički bih mu se uvek vratila. S druge strane, ako izuzmemo taj turistički momenat, dešava se nešto jako licemerno. To je trenuto grad gde se dešavaju krvavi protesti,  gde ljudi gube osnovna prava samo zato što se zalažu za pravdu, za Palestinu, a ujedno su osetljivi na svoju poziciju u istoriji.

Kako izgleda igrati i režirati udvoje? Šta se desi kada se vizije razilaze?

Zavisi sa kim se radi. Imala sam tu sreću da sam se sa Lazarom poklopila oko svega i na tome sam beskrajno zahvalna. Jedino što nam je bila otežavajuća okolnost jeste činjenica da kada istovremeno igrate i režirate nemate celokupnu sliku o predstavi, ali smo verovali u našu igru, viziju, režiju i tim, i na kraju je sve došlo na svoje. Veliki je problem kada se saradnicima ne poklapaju vizije, naravno da mi se to dešavalo u nekim drugim projektima, nekada imaš prostora za kompromis ili da iskomuniciraš mogući problem, a nekada jednostavno ne ide, u zavisnosti od tipa projekta. Kada se rade autorski projekti i pritom je tim mali, nema prostora za nesporazum i ego jer su svi tu slobodnom voljom i željom, te rade čistog srca, kao što je bio slučaj sa našim projektom.

Odnos Nje i Njega je umnogome dočaran pokretom. Kako je izgledala saradnja sa koreografkinjom Olgom Uzikaevom?

Olga je neko čiji sam rad pratila i osetili smo da bi bila prava energija za ovaj projekat i ispostavilo se da nismo pogrešili. Kroz proces, improvizacije i razne zadatke, došli smo do konačnih oblika koreografija koje su minimalističke ali efektne. Te koreografije su postavljane ne samo iz estetskih razloga već prvenstveno da bi doprinele priči. Etide su izdignute iznad realnosti, one predstavljaju želje likova, njihove fantazije kao i ispovesti i tragove preko kojih dolazimo do uzroka njihovih strahova i nesigurnosti. I u trenucima kada je postojala jezička barijera, pošto je Olga poreklom iz Rusije, ona je potpuno razumela jezik predstave. Pored Olge, moram pomenuti i ostatak tima jer smo imali sreću da svi imamo istu zamisao, a pritom nikada ranije nismo sarađivali, sa nekima se čak nismo ni znali. U pitanju su mladi, kreativni, neafirmisani umetnici: Nađa Ristović koja je bila zadužena za vizuale naše predstave, a i celog projekta, Danilo Karapandža koji je zajedno sa Nađom radio na scenografiji, Timofei Trifonov (Endléa) je napravio muziku koja je dodatno pratila i doprinela atmosferi, a kostime je osmislila Teodora Tulović. Pozorište PATOS iz Smedereva nam je pomoglo produkcijski i što je najbitnije, dobili smo momenat kompletnog poverenja s njihove strane, a kada si na početku karijere, to zaista mnogo znači.

Predstava se primarno igra u Smederevu, u pomenutom pozorištu PATOS. Kako bi opisala osećaj igranja pred publikom svog rodnog grada?

Na domaćem terenu je uvek drugačije. Neki ljudi osećaju tremu, ali ja se osećam opuštenije i dosta lagodnije kada igram u Smederevu. Valjda sam se navikla jer sam na toj sceni od svog detinjstva. To mi je drugi dom.

Osim ove predstave, ti i Lazar zajedno vodite radio emisiju „Zeleni kačket drami”. Šta je to što radio dramu čini evergreen dramskom formom?

Ovo je treća godina naše emisije „Zeleni kačket drami” koju smo napravili iz velike ljubavi prema radiju, ali i nedovoljnom razvijanju ove dramske forme. Naravno, nama emisija nije koncipirana samo na izvođenju već se sastoji  iz dela posvećenog  intervjuisanju raznih umetnika i radnika iz kulture i obrazovanja. Mislim da  radio drama opstaje i pronalazi svoju malu odabranu publiku u svakoj generaciji. Ranije su stariji ljudi uglavnom slušali radio drame Radio Beograda i slično, ali je korona dovela novi talas mlađih slušalaca. Tako su postali dosta poznati formati podkasta, radijske emisije generalno i neformalniji sadržaji. Ono što je meni prelepo kod radio drama jeste što je sve prepušteno tvojoj mašti i kreativnosti. Zvučnim efektima, muzikom i  dijalozima se stvara ideja kako to nešto može izgledati, ali sve ostalo je do tebe jer ne možeš videti ili omirisati, okusiti. Potrebno je uključiti se više, aktivirati mozak, imaginaciju. To nama fali jer se ljudi navikavaju na instant servirane stvari. Moguće da zbog toga još uvek opstaje kao forma. Radio možeš slušati gde god, kad god, nema fizičkih limita.  

 Igraš i u predstavi „Tri sestre” u KPGT-u. Zašto je ovaj projekat za tebe značajan?

„Tri sestre” Ljubiše Ristića nije klasična postavka ovog komada. Delo je dekonstruisano, svaki čin se dašava u razmaku oko 20 godina, gde se prikazuju istorijska dešavanja i okolnosti  tog perioda i na koji način se odražava na likove. Zanimljivo je to da sam na studijama igrala u režiji moje profesorke Vide Ognjenović, gde sam tumačila lik Nataše, koja je dijametralna Maši, koju u Ljubišinoj verziji igram. Oba lika su na svoj način zanimljivi za igru i pružaju dosta prostora za istraživanja. Tako da sam imala priliku da igram u dva različita čitanja „Sestara”, ali su suštinski isti.  Ovo je možda moja omiljena Čehovljeva drama. 

Kako si stekla raznovrsna glumačka iskustva, šta bi rekla da ti najviše prija: gluma pred kamerama, iza mikrofona ili na daskama koje život znače?

Za sada sve. Ne bih ništa izdvojila, volela bih više prilika za rad, pa bi se možda nešto više izdvojilo kao favorit, za sada su svi favoriti.

Osim u Srbiji, svoj glumački izraz usavršavala si i u Italiji. Koje „zanatske” suvenire si donela iz te zemlje?

Usavršavala sam se u pozorištu „Koreja” iz Lećea gde sam radila na scenskom pokretu, glasu, osnovama commedia del’arte, improvizacijama i istorijsko-scenskom mačevanju. Upoznala sam mnogo divnih evropskih umetnika i sarađivala sa njima. Izdvojila bih saradnju sa rediteljem Salvatoreom Tramaćere, koji je bio učenik Eugenia Barbe i Pine Bauš, i mnogih drugih velikana savremenog teatra. Sarađivali smo na projektima „Plastične bašte” i „Body roots” koji imaju posebno mesto u mom srcu.

Foto: Iglina Olga