Drugo izadnje internacionalnog festivala pod nazivom „Umetnost i ljudska prava” biće održano od 24. do 27. februara na nekoliko lokacija u Beogradu. Glumica i članica Udruženja dramskih umetnika Srbije, Ivana Milenović Popović, koja je zajedno sa Dijanom Milošević suosnovala ovaj festival, za naš portal govorila je o ideji za pokretanje festivala, ovogodišnjem programu, kao i njegovom značaju za mlađe generacije.
Drugo izadnje internacionalnog festivala Dah teatra bavi se pitanjem jednakosti i ljudskih prava u Srbiji. Kakvu ulogu u svemu tome imaju umetnost i pozorište?
Festival je zamišljen kao platforma za predstavljanje umetnika i umetnica koji u svojim delima, bilo da su u pitanju pozorišne predstave, performansi, radionice, filmovi, muzika, ili bilo koja druga umetnička forma, obrađuju teme koje se tiču ljudskih prava i na svoj način pokušavaju da ukažu na određeni problem u društvu sa namerom da progovore, ohrabre i motivšu građane/ke da preuzmu aktivnu ulogu u društvu i reaguju na nepravdu. Umetnost ima moć da utiče i angažuje celokupno biće čoveka, intelektualno, emotivno i duhovno. Umetnost može da premosti jezičke i kulturne razlike. Umetnost može da prepriča, da zabeleži kršenje ljudskih prava, može da pomogne da se zacele traume, ublaži patnja, pružajući na taj način jedinstven oblik svedočenja. Umetnost može da transformiše osećaj žrtve u aktivnu građansku odgovornost. Kroz mnoge primere možemo videti da su umetnici facilitatori, da rizikuju, podstiču kreativne procese i omogućavaju pojednicu, ali i zajednicama da pronađu svoj glas. Umetnost je i afirmativna, jer osnažuje kroz isticanje pozitivnih i hrabrih iskoraka pojednih ljudi ili grupa kroz istoriju. Sami umetnički poduhvati ne mogu da promene svet, ali sigurno je da mogu da „zasade seme” za promenu.
U kom mometu se javila ideja za pokretanje festivala?
DAH Teatar od samog početka, dakle već 31 godinu, povezuje umetnost i ljudska prava kroz svoje predstave i umetničko-edukativne projekte. Ova ideja je prisutna jako dugo, ali smo donele odluku o kreiranju festivala 2019. godine, kada smo Dijana Milošević i ja putovale u Dablin na sastanak EU projekta „Umetnost za ljudska prava”, koji nas je inspirisao da organizujemo prvi festival „Umetnost i ljudska prava” 2020. godine u Beogradu. Ono što je takođe zanimljivo jeste da je naša partnerska organizacija iz Irske - Smashing Times te iste godine organizovala festival sa istom temom. Tako da sada imamo dva sestrinska festivala u Evropi. Verujem da je ovo jedan od najplodnijih načina da se podstaknu diskusije, da zajedno promišljamo kako da stvorimo nove uslove i mogućnosti, da se otvore nove saradnje, da se do građana i građanki dopre, da se sa njima poveže, da se govori javno o temama koje se tiču svih nas na jedan specifičan način, kakav samo umetnost može da ponudi.
Kakva je uloga nezavisne scene u pokretanju ovako delikatnih tema?
U našoj zemlji naveći broj projekata u ovom polju je urađeno od strane aktera nezavisne kulturne scene. Naravno, postoje pojednici/umetnici koji su u institucijama i jednako angažovano i aktivno rade u ovom polju, ali to su individualne inicijative koje dolaze iz lične potrebe, većina nas je sa nezavisne scene i godinama se bavimo ovim temama.
Ovogodišnje izadnje festivala nosi naziv „Umetnost u akciji”. Kako naslov korespondira sa programom festivala?
Naziv je proistekao iz naše želje da se kroz aktivnosti na festivalu publika podstakne i osnaži da preuzme aktivnu ulogu u promenama u svojim zajednicama. Takođe, da se umetnici i branitelji ljudskih prava, eksperti i zajednica povežu između sebe. Da kroz umetnost aktiviramo tu vezu, da to prožimanje učinimo vidljivim, da zajedno promišljamo kako možemo da razvijamo saradnju različitih polja delovanja, da istaknemo i promovišemo važnost poštovanja ljudskih prava kroz umetnost gradeći poverenje i uzajamno poštovanje među različitim pojedincima i kulturama. Dolaze nam umetnici iz različitih kultura i društvenih sistema, a opet delimo iste ili slične probleme. Moramo da se čujemo i razgovaramo, da shvatimo da nismo sami i da jedino udruženi možemo da osmislimo neki novi način delanja ako želimo promene.
Šta nas očekuje u ovogodišnjem programu? Odakle dolaze izvođači?
Ovogodišnji program je prepun različitih umetničkih formi, od instalacija, radionica i prezentacija, predstava, promocija knjige, do filmova, koncerata i konferencije „Umetnost i kultura u afirmisanju ljudksih prava”. Učesnici festivala dolaze u Beograd iz Španije, Izraela, Crne Gore, Irske, Srbije i sa Kosova, a onlajn će nam se pridružiti i predstaviti svoj rad umetnici iz Irana, Belgije i Brazila.
Na koji način će predstave u okviru festivala pokrenuti interesovanje i svest kod ljudi o značaju promene?
Sve predstave i svi gosti imaju vrlo važne teme koje snažno predstavljaju kroz svoj rad. Teme koje se obrađuju na ovogodišnjem festivalu su, između ostalih, ideje zenitizma, verovanje u mogućnost stvaranja novog, pravednijeg društva i odnosa. O prekidanju tišine o nasilju nad ženama, prekidanje ćutanja kroz pisanje, pokret, glas. O važnosti razumevanja ženskih principa, o zaštiti prava transrodnih, rodno varijantnih i interpolnih osoba. Koncerti će nas podstaknuti da razmislimo o štetnosti maloletnih brakova kod Romkinja ali i distopijskoj, represivnoj budućnosti, koja nas čeka, ukoliko se ne probudimo iz kolektivnog sna. Kroz radionice ispitivaće se javni prostor, koliko je ograničen i skučen za žene, ali i za one koji su drugačiji u bilo kom smislu. Takođe govorićemo i o tome da mi nismo sami na ovoj planeti, već da delimo ovaj prostor i sa drugim živim bićima, a to su biljke i životinje, i uopšte koliko smo svi odgovorni za planetu na kojoj živimo.
Dah teatar se i kroz svoj redovan rad konstantno bavi ovim temama. Da li ste zadovoljni odazivom i reakcijom publike?
S obzirom na pandemiju vrlo smo zadovoljni odazivom publike, ali to se ne može meriti sa situacijom od ranije. Vrlo me plaši uljuljkanost većine koja ne mari za gubitak kontakta uživo. Ne sviđa mi se ideja da sve može da se prebaci onlajn, pre svega mislim da ne može i ne treba. Prošlogodišnji festival je takođe bio uživo, imali smo odličnu posećenost i rakcije su bile sjajne. Načešći komentar je bio da im je ovako nešto (uživo predstave, koncerti, razgovori...) trebalo baš u ovom trenutku, jer im je nedostajalo da prate programe uživo i dobiju tu jedinstvenu vrstu razmene. Vidim i da su gosti vrlo uzbuđeni što dolaze i raduju se izvođenjima pred našom publikom.
Čini se kao da su se uloge danas pomešale i da niko ne snosi odgovornost za uzrokovanje ovakvog stanja u društvu, a sve to ostaje u nasleđe mlađim generacijama. Kako ih pokrenuti da reaguju na nepravdu i pronađu smisao?
Demokratija, ljudska prava, građanstvo, dostojanstven život, sve polako gubi smisao, baš kao i sveukupna situacija na globalnom nivou, jer se izgubilo poverenje u sistem, u vrednosti, u etiku. I sve to mlađe generacije treba da naslede. Nije samo pitanje kakav svet ostavljamo mladima, već i kakvi će ti mladi da postanu ako nas „odrasle” nije briga. Iako su oni naizgled nezainteresovani, nikako ne smemo da ih „ostavimo”. Trebalo bi da se svim silama potrudimo i da se trgnemo iz letargije i ideje da smo sami, da ne možemo ništa da učinimo, jer nema nikoga da stane uz nas. To je samo obična uspešno nametnuta laž u koju smo poverovali usled ove višegodišnje krize, ili naše tridesetogodišnje, jer smo postali izolovani, usamljeni, nepoverljivi u sve i svakoga. Verujem da možemo međusobno da se ohrabrimo, osnažimo i inspirišemo, posebno kroz umetnost. Promovisanje ljudskih prava, vrednosti ali i odgovornosti kroz umetnost, jeste način na koji mi u pozorištu pokušavamo da podignemo svoj glas protiv kršenja istih, da se povežemo, razgovaramo, reagujemo na nepravdu i nađemo smisao, uprkos svim potpuno besmislenim, ali realnim dešavanjima oko nas. I to činimo zbog sebe, zbog nas, zbog onih koji to stvarno ne mogu.
