U Srpskom narodnom pozorištu ovog meseca nas očekuje nova predstava „Svet mogućnosti” koja predstavlja autorski projekat Harisa Pašovića, a koja je rezultat rada na međunarodnom projektu čiji je cilj osvetljavanje života osoba sa invaliditetom. Tim povodom, nekoliko dana pred samo premijerno izvođenje, nalazimo se sa rediteljem i razgovaramo o procesu i radu na ovom projektu i o značajnosti regionalne saradnje. Između ostalog, Pašović nam je rekao i da voli novosadsku publiku i da je Novi Sad jedan pozorišni grad koji oseća kao drugi dom i u kojem voli da radi.
Šta Vam je bio osnovni pokretač za stvaranje dramskog teksta i u kojoj meri su glumačke kreacije uticale na sadržaj?
Kada sam 2016. godine radio predstavu „Za šta biste dali svoj život” zajedno sa tadašnjim glumcima koji su završavali master glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu istraživali smo za šta su sve ljudi u istoriji davali svoj život. To su bile neke ideje, određena borba, nešto za šta su oni smatrali da treba da daju bez obzira da li je to bio neki plemenit ili loš cilj. Tada smo pomislili šta je sa onim ljudima koji jako žele da žive a imaju teškoće. Posetili smo školu „Milan Petrović” u Novom Sadu koja nam je bila fascinantna kao i, pre svega, korisnici te škole, nastavnici i terapeuti. Ostala je ideja da želimo da pravimo predstavu o tome, međutim nije bilo okolnosti i ta ideja nije sazrela do 2022. godine kad smo se udružili Srpsko narodno pozorište, East - West iz Sarajeva, Budva Grad Teatar i Plesni centar Tala iz Zagreba.
Već neko duže vreme radite na ovom projektu, kroz radionice u Novom Sadu, Budvi i Sarajevu. Šta je sve obuhvatao ovaj proces?
Napravili smo projekat koji je dobio podršku Kreativne Evrope i nekih godinu dana smo istraživali, puno smo radili sa školom „Milan Petrović”, sa jednim dnevnim centrom u Budvi za osobe sa poteškoćama u razvoju i sa još dve institucije u Sarajevu. Na osnovu tih iskustava i drugih sadržaja koje smo imali, kao na primer rad sa 
roditeljima osoba sa autizmom i Cerebralnom paralizom, napisao sam dramu i počeli smo da probamo pre šest sedmica i glumci su se jako posvetili tome. Tokom istraživanja su se povezali sa jednim brojem osoba sa poteškoćama u razvoju, njihovim porodicama i njihovim terapeutima. Osim toga, dosta smo čitali, gledali filmove, dakle, imali smo jedno sveobuhvatno istraživanje.
Ova predstava će biti važna pre svega za osvešćivanje o položaju osoba sa invaliditetom, a šta nam to još ona donosi?
Voleo bih kada bi se publika povezala s ovom predstavom i kada bi doživela to iskustvo koje smo mi imali i na taj način bi gledaoci obratili pažnju na svoju okolinu. To je jedan normalan deo svakodnevnice, ali nažalost nema dovoljnu refleksiju kad su u pitanju predstave, filmovi, kulturni sadržaj. Mi želimo na ovaj način da kažemo da nije samo pitanje da mi njima pomognemo, već i sebi da pomognemo. Jako puno smo naučili dok smo radili na ovom procesu o strpljenju, ljubavi, istrajnosti, i o prevazilaženju teškoća. Naučili smo jednu plemenitost koja je jedinstvena među roditeljima i terapeutima osoba sa poteškoćama u razvoju i jednu takvu čistoću, nevinost, jednu neposrednost koja je neuporediva, a koju u sebi imaju te osobe. Kod nas u predstavi učestvuje i jedan muzičar iz Budve, Matija Molčanov, koji ima 18 godina i ima autizam, ali je fantastičan pijanista, i zadivljujuće je kad se čovek upozna sa njim i njegovim roditeljima koji su toliko energije uložili.
Šta nam zapravo govori naslov „Svet mogućnosti”?
Mi treba da se otvorimo prema činjenici da ne živimo u perfektnom svetu koji nam sugeriše Instagram ili reklame, već u stvarnom svetu u kom nismo savršeni, kao što ni taj svet nije savršen već ima neke poteškoće. Te poteškoće su deo života i treba da ih prigrlimo, a ne da ih sakrivamo i da se pretvaramo da živimo neki super luksuzan život. Kada kažemo „svet mogućnosti” to znači da se taj svet ne meri novcem, slavom ili pozicijom u društvu, nego se meri ljudskim kontaktom, ponekad malim koracima, ali ti mali koraci u određenom kontekstu mogu biti veliki.
Predstava „Za šta biste dali svoj život” je takođe bila deo međunarodnog projekta. Zbog čega je važna regionalna saradnja u smislu povezivanja i razmene?
Kad govorimo o regionu, ja sam Jugosloven. Rodio sam se u Jugoslaviji, to je moja zemlja, odrastao sam u Sarajevu, studirao u Novom Sadu, živeo i radio u Beogradu, i igrali smo u celoj Jugoslaviji. Bez obzira što se sad radi o različitim državama ja to još uvek doživljavam kao moju domovinu, i mnogi ljudi moje generacije to tako doživljavaju, a mladi ljudi sada uče i povezuju se i na taj način otkrivaju da je to isti mentalitet, humor i ukus. Prosto, to je jedan logičan odgovor na činjenicu da je u pitanju jedan kulturni prostor, jedna kulturna istorija, da su ti narodi bratski narodi, da te su te razlike koje postoje zanimljive i da su one deo jednog bogatstva koje postoji. Meni je ta saradnja logična i prirodna. Međutim, mi smo takođe deo šire zajednice, pre svega Evrope, i divno je sarađivati sa kolegama iz drugih zemalja, ali ne samo iz evropskih, nego i iz celog sveta. Kada živimo u jednom globalnom svetu gde preko interneta možemo začas da se povežemo, to je deo modernog života. Ja vrlo volim takav moderan život i to odgovara mom karakteru.
Uvek se misli da film ostaje, a da je pozorište prolazno. A u čemu se zapravo ogleda moć pozorišta?
Film traje sto godina kao umetnost i on se nije puno promenio, možda nešto malo u tehnološkom smislu i on će za pet ili deset godina nestati jer se veštačka inteligencija do te mere razvija da film, kakav ga mi poznajemo, više neće postojati. Pozorište postoji nekoliko desetina hiljada godina i stalno se menja kao i sam život i zato je upravo suprotno. Pozorište je to koje traje, a sve ostalo dosta brzo prolazi. Međutim, na kraju nije ni važno. Živimo u svetu u kojem je pozorište još uvek zanimljivo ljudima jer je to živi kontakt, za razliku od filma. Još uvek nam je interesantno jer je to igra koja nas podseća na detinjstvo i dok god se deca budu koliko-toliko igrala međusobno, dotle će to nama ostati u potrebi. Taj kontakt sa okolinom se prenosi jer je pozorište takav medij.
Foto: Milica Nikolić (hocupozoriste.rs)
