„Sasecanjem duhovnih i umetničkih krila nijedan narod ne može da poleti“

1. Kada ste poslednji put bili u pozorištu?

Bio sam na predstavi „Tvoje i moje“, Pozorišta Boško Buha. Išli smo moja žena Olja i naša ćerka Nađa i baš smo uživali. To je predstava koja je porodična, duboko emotivna, nostalgična i jako nam je prijala.

2. Koju predstavu koju ste pogledali u poslednje vreme preporučujete?

Preporučio bih „Prima Facie“, koja je značajna po mnogim elementima. Imali smo priliku da pogledamo nešto što je svetski hit i što se igralo na Brodveju. To je monodrama Maše Dakić, koja se bavi fenomenom krivice i mobinga na poslu, a i mobinga generalno. Čini mi se da je pozorišni život u Beogradu dinamičan i da svašta ima da se vidi. Gledao sam i predstavu „Moj muž“ u JDP-u, koja sve vreme jako duhovito drži pažnju. Kad kažem „duhovita“, to iz moje perspektive podrazumeva da ima dvojnu vrednost, da je ujedno i lagano i teško. Kao narod smo baždareni na humorističke sadržaje ne zato što su nam nužno laki, nego nam daju neki uvid u moguće rešenje preživljavanja teških vremena i situacija. Kod nas je diskontinuitet dobrih vremena, a u svemu tome naš duh uspeva da preživi jer smo poprilično žilavi. Najjača žila nam je na ironijskom otklonu od realnosti.

3. Koliko često i sa kim idete u pozorište?

Sa suprugom, a ponekad i sa nekim drugarom. U bioskop skoro uvek idem sam. Sklon sam tome da film koji mi se dopadne pogledam nekoliko puta, što mi se retko dešavalo sa pozorištem.Za pozorište uvek imam potrebu da idem sa nekim, jer se to nikad ne završi odlaskom kući, već se raspreda o tome ne samo to veče nego i danima. To je za mene vrednost književnosti i teatra i te stvari su mi neodvojive. Kada pročitam neku knjigu, a vidim je kasnije kao predstavu, to me dodatno oduševi zato što tek onda shvatim koliko ukrštanjem ljudskih talenata može da se unapredi neko delo.  

4. Ko Vam je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/rediteljka?

Sanja Marković, koju sam gledao u „Mom mužu“ i prošle godine na Brijunima, idealnom mestu za predstavu „Bilo jednom na Brijunima“. Ona iskače sa nekom energijom i toliko joj veruješ svemu što kaže i u momentu si sa njom. Čak i kad ne govori, ona je prisutna, baš ima talenta. Takođe Tamara Krcunović, pogotovo u komičnim predstavama, pošto ima poprilično aristokratsko ozbiljni stav, kao da je iz neke francuske ili ruske klasične knjige. Onda vidiš da ima vrlo istančan i nijansiran humor i širinu da to može da pokaže. Prijatno me iznenadio Vuk Kostić u „Dečjim povredama“, navikli smo da ga gledamo u nekim sirovim ulogama, a on čovek sa sto lica. Andriju Kuzmanovića oduvek jako poštujem. Čuo sam da Branka Katić odlično igra u BDP-u, to još nisam stigao da vidim, ali nju cenim godinama. Gordan Kičić u „Obraćanju naciji“ je izvrstan. Skoro smo gledali „Udovicu živog čoveka“ Duška Kovačevića. To je isto sjano i Jelena Đokić je odlična u toj predstavi. Malo ti vidiš nekog šmiranja i netalenta u predstavama, to se baš retko desi ili se možda nekome omakne u nekoj sceni. Ja sam jako ponosan što sam deo toga i savremenik i žao mi je što to nije na visokom mestu u svakodnevnom životu našeg društva.

5. Kakav je Vaš stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Mislim da je društvena uloga pozorišta, ne samo danas nego oduvek, na najvišem mogućem nivou. Ono što se uporno dešava kod nas je sasecanje tih duhovnih i umetničkih krila bez kojih ne može nijedan narod da poleti. Kada pričamo o narodu, to je za mene nešto strano, neki nepoznati kamen spoticanja, a ja više pričam o podneblju, jer sam ipak rođen u Jugoslaviji. Zanimaju me ljudi koji pričaju istim jezikom koji mogu da razumem, kojima je kulturno nasleđe i kontekst sličan meni.

Region bivše Jugoslavije mi je oduvek bio privlačan, sve pratim i znam šta se u svakoj od tih zemalja dešava. Mislim da u tome pozorište ima jednu od glavnih uloga, a to je da održava duh živim i da daje nadu ljudima koji nisu nužno iz umetničkog okruženja da znaju zašto se borimo kada kažemo da se borimo za neko zajedničko dobro. To jedinstvo na kraju bude mnogo više na duhovnom nego na bilo kom drugom nivou.

6. U svom dizajnerskom opusu bavili ste se i dizajniranjem plakata za predstave. Na koje načine proniknete u auru autora tih predstava i šta Vam je najvažnije što želite da istaknete i plasirate u finalnom proizvodu?

Za svakog dizajnera je neverovatna čast da radi plakate za pozorište. To je možda najslađi deo našeg dizajnerskog kolača zato što sa minimum napora ostavljamo maksimum efekta. Mi smo „samo“ uradili jedno parče papira, odnosno vizuelnu prezentaciju te predstave u jednoj slici. Ono što tu doživimo jeste da se ogrebemo o magičnu zvezdanu prašinu tih glumaca, režisera i pisaca i postanemo deo toga. To je poligon na kom možeš da se „očešeš“ o Šekspira, koji je jedan od najvećih kreativnih umova u istoriji čovečanstva. Radio sam dosta plakata za JDP i kada bi me neko pitao šta sam radio u životu, mogao bih samo to da podvučem i već je dovoljno. Pozorište nam daje kontekst svima - onima što gledaju predstave i onima što sarađuju, zato što je tu ljudski duh u svom primarnom obliku.

7. Serijal od tri ilustrovane knjige za decu „Singi Lumba“ uskoro će u Malom pozorištu „Duško Radović“ biti postavljene kao predstava. Šta će to Vama značiti, a šta svima ostalima koji budu gledali predstavu?

„Singi Lumba“ su priče koje sam svako veče pričao mojoj Nađi pred spavanje i od toga se iskristalisala prva knjiga „Singi Lumba i drvo čarobnih olovaka“, koju sam joj poklonio za rođendan.

Kroz taj projekat sam prvi put osvestio da mogu nešto autorski da uradim bez toga da imam klijenta. Tog momenta sam shvatio da imam kapacitet da idem dalje i da iz sebe iznedrim nešto što može da zanima bilo kog drugog. U međuvremenu sam napravio još jednu knjigu „Singi Lumba i kockasta planeta“ i 12. decembra će izaći treća „Singi Lumba i kamena kraljica“. Tada sve tri knjige izlaze kao pozorišna predstava koju je maestralno dramatizovala u jedan integralni tekst i režirala Isidora Goncić u Malom Pozorištu „Duško Radović“ u koje sam i sam išao kao dete. Za mene je to najlepši mogući zatvoreni krug koji je vezan za detinjstvo. Tu je i ćerka koja je u međuvremenu porasla i sad je to namenjeno publici predškolskog uzrasta. To je neviđena čast i dostignuće za jednog dizajnera. Nađa, Olja i ja smo otišli na prvu probu i sve vreme smo plakali od sreće, totalno smo se raspali i raznežili. Ne znam kako ću preživeti premijeru, nosim celo pakovanje maramica. Najdragocenije mi je da je Nađa doživela da bude inspiracija nečeg takvog što prevazilazi našu porodicu. Ta knjiga je hiljadama dece na neki način menjala, nadamo se na bolje, detinjstvo i odrastanje. Tu vrstu uticaja ne može da ostvari nijedan logotip koji radim za velike firme.

8. Koju biste distinkciju napravili između svog brenda i rada sa klijentima? U kojoj meri kreativnost i autentičnost mogu da se ispolje u sveopštem nagonu za konzumerizmom?

To je večno pitanje i klackalica na kojoj sedi svako ko se bavi primenjenom umetnošću. Mi smo jednostavno osuđeni na to. Dizajn je tekovina kapitalizma. Da nije postojao kapitalizam, dizajn ne bi imao ovakav oblik.

On je integralni deo svakog proizvoda. Jako teško je odvojiti porive za kreativnošću i porive za zaradom. Dizajn je jednostavno nužno zlo, ali je i jedna od najlepših profesija jer kroz njega možeš da menjaš masovnost i stav o estetici. Grafički dizajn i sve što on nosi je jedna od najtraženijih struka danas. Negativna strana toga je što se vrlo često prodaje sve i svašta što zaslužuje malo oštriji tretman.

Moj brend „Futro“ je ekstenzija i on je kanal kroz koji otiče višak kreativne energije. To je odušak koji u sebi sadrži komentare i razočaranja svetskom situacijom, ljudskom prirodom ili okolnostima na tržištu. Vrlo često ima autoironijski prizvuk koji ne mogu da primenim na druge radove. Kad imaš svoj brend prikupljaš istomišljenike, računaš na ljude koji slično razmišljaju. Suočavam se sa tim da puno ljudi ne koristi svoje kapacitete, nego žive na automatskom pilotu. Velike korporacije imaju tendenciju formiranja „stada“ po svojim potrebama. S jedne strane imaš ulogu u tom procesu masovne komunikacije, koja nije uvek u skladu sa mojim privatnim nazorima. Pokušavam da kroz taj brend dovedem stvari u ravnotežu i da iznutra menjam tu celu struku koliko god mogu kao kreativac.

9. Napisali ste autobiografski roman  „Devet”. Otkud je proistekla potreba da svoju životnu priču pretočite u roman i da li Vam je i na koji način to predstavljalo neki vid terapeutskog pisanja?

Apsolutno je bilo terapeutsko pisanje i bilo mi je neophodno u tom trenutku. Nakon „Singi Lumbe“ video sam da ljudi reaguju na moj autorski rad. Istovremeno se desilo da sam dobio nagradu za životno delo u 47. godini, ali i da sam završio fakultet dve nedelje posle dobijanja te nagrade.

Objavio sam post na Fejsbuku gde sam objasnio razloge zašto se to oteglo na 30 godina ali sam na kraju završio, sa tim da sam fakultet završio ne samo za sebe, nego i za roditelje i brata koji to nisu postigli. Izgleda da sam dotakao neuralgičnu tačku mnogih ljudi u regionu koji su i zbog ratova i raznih drugih životnih okolnosti napuštali masovno svoje mladalačke snove, odustajali i prepuštali se inerciji. Reakcija tih desetina hiljada ljudi proizvela je da sam pomislio da bi ih možda zanimala moja životna priča. Knjiga je praktično o prihvatanju različitosti, pomirenju sa prošlošću, sa porodicom i o praštanju. Baš sam ponosan i tu sam shvatio da se život sastoji iz kreativnih rizika kad je u pitanju tvoje lično autorstvo i da treba samo da se prepustiš.

10. Objavili ste i rep pesmu  „Chale”. Koliko i kako Vam muzika dozvoljava da se umetnički izrazite i koji je njen udeo u Vašem dosadašnjem radu?

Nemam nikakvo muzičko znanje, osim da eventualno pogodim ritam kada đuskam ili repujem, ali imam potrebu da se izrazim i da nešto kažem. To je eksperiment koji mi omogućava da shvatim koliko sam u stvari dobar dizajner. Vratiš se nazad u svoju sigurnu zonu, u kojoj u jednom momentu nisi imao kud, ali nadgrađen za još nekoliko nivoa kreativnosti. Svakom mladom kreativcu preporučio bih da u trenutku kad osete da su udarili u plafon, jedan od načina da se plafon probije jeste da se izađe iz sobe sa gornje strane pa da samom sebi otvoriš taj plafon. To podrazumeva da eksperimentišeš i da se oprobaš u nečemu drugom. Onda ti se odjednom otvore neki vidici za primarnu delatnost. Kad smo mladi to teško možemo. Zrelost podrazumeva da vidim šta je sve uključeno u taj proces, da vadim elemente i delove i da ih prekombinujem kako mi u datom trenutku odgovara. To je kombinacija iskustva i sagledavanja šire slike. Najveći izazov je sa ogledalom – da se ne uobraziš, nego da budeš svestan da sve moraš da zaslužiš.

11. Zapažen je i Vaš pedagoški angažman. Iz Vaše perspektive, kako uviđate obrazovni sistem – koje bi bile njegove prednosti, a koji nedostaci?

Obrazovni sistem planetarno gledano kaska za razvojem tehnologije. Stvaraju se nova zanimanja za koja ne postoje fakulteti i tek će da se stvaraju. Ljudi će morati da rade po dva-tri posla, teško će se karijera praviti od jednog posla zato štu su transformaciije u hodu i ima ih mnogo. Ono što je u tom procesu jako važno jeste biti dosledan sebi i znati ko si. Multiplikacija tih izbora i stvaranje novih zanimanja će otežati bavljenje time ko si i zato će ljudi koji to uspeju biti daleko kvalitetniji pojedinci i jedinke nego što je naša generacija. Vi mladi ćete, i to je nužno, biti bolji od nas, mi to priželjkujemo. U svakom smislu bolji, i kao ljudi i kao poznavaoci nekih veština. Svaka generacija se prilagodi svojim izazovima. Većina vas će znati da se snađe u veštačkoj inteligenciji, koristiće je za svoju dobrobit. Postoji večna bojazan koliko će tehnologija da nas odnese u svom nekom pravcu, ali kad se duh uključi, on ide kroz vrata, zidove, plafone. Ta imaginacija je nezaustavljiva. U tom smislu nisam pesimističan i zabrinut, više sam zabrinut na nivou morala jer se to malo iskrivilo, ali i to ćete vi da sredite.  

Futra u HuPikon upisala Aleksandra Nikodijević