HuPikon: Marko Đorđević
Marko Đorđević je filmski reditelj i scenarista, koji je u 2024. godini publici iznedrio film „Za danas toliko”, čija radnja se dešava u Kragujevcu, a svako ko je osetio ono o čemu film govori - rodila mu se želja da taj isti film zagrli.
Njegov debitantski film „Moj jutarnji smeh” osvojio je Gran Prix „Aleksandar Saša Petrović” na Festivalu autorskog filma, kao i mnoge druge nagrade. Na 30. FAF-u prikazan je i njegov kratki igrani film „Pogled u svet” kao omaž jubileju festivala.
1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?
Pre dve nedelje, bilo je to gostovanje predstave „Kako sam naučila da vozim” u kragujevačkom pozorištu.
2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?
Odmah na početku trebalo bi da iznesem istinu – u pozorište ne idem tako često, a voleo bih. Na primer pogledao sam gotovo sve predstave mog prijatelja i saradnika Đorđa Nešovića, i sve su mi se dopale. U tim se predstavama oseća sloboda i maštovitost, kao i aktivno učešće glumaca u njihovom stvaranju. Takođe, u poslednje vreme pogledao sam i predstavu „Ja sam Akiko” zasnovanoj na knjizi Stefana Tićmija, te i nju ovim putem od sveg srca preporučujem.
3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?
Ovo sam već odgovorio. Ali evo u okviru ovog pitanja mogu da obećam da ću češće ići u pozorište! Radujem se povratku Ivane Vuković pozorištu, tako da sa uzbuđenjem očekujem premijeru predstave u kojoj će joj Nikola Rakočević biti pozorišni muž.
4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, raditelj/rediteljka?
Puno je talentovanih ljudi samo je potrebno dati im slobodu. Čini mi se da nekada sami sebe sabotiramo, te ne pokazujemo najbolje od sebe razmišljajući o imaginarnim drugima, o publici, o kritičarima, što onim postojećim što onim u nama samima. Za pozorišne reditelje baš i ne znam, pošto sam kao što sam rekao do sada slabo pratio pozorište, ali toliko je talentovanih glumaca sa kojima bih želeo da radim!
5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?
Ovde bih se vratio svom prvom odgovoru, odnosno mom poslednjem pozorišnom iskustvu. Jako je lepo bilo videti sve te ljude u kragujevačkom pozorištu, sala je bila puna, čak su ljudi i ostali na razgovoru nakon predstave. Mislim da mu je uloga upravo u tome da stvaraoci daju sve od sebe da govore iskreno, a to samim tim znači i zanimljivo, o svemu onome što ih plaši ili raduje, i da se ta energija prenosi na publiku i pobuđuje njihov elan za životom i za aktivnim učešćem u ovoj našoj društvenoj realnosti.
6. Gde su sada Šarenci i šta rade?
Zasluženo odmaraju.
7. Sve počinje jedne večeri kada se u njihovoj kući spremaju čupavci. Šta je za tebe, ali i čitav tim izrodio ovaj film?
Dao je naznaku onome što se sada u neuporedivo većem obimu dešava na našim ulicama, evo skoro i u tom istom Kragujevcu, a što opet potvrđuje da poput pomenutih Šarenaca oko nas postoje divni, duhoviti i pametni ljudi prepuni emocija.
8. Ko su likovi koje stvaraš kroz filmove? Koliko ih ima u tebi i u nama, a koliko je sve mašta da možemo biti oni?
Likovi koje napišem imaju naravno veze samo sa mojim pogledom na svet, ali kada se tu umešaju i ostali saradnici, pa na kraju sve to izmontira, dobija se nešto mnogo veće i snažnije od mene i moje ličnosti.
9. Kako se „pravi” lek protiv dosade?
Svakoga dana pokušavam da nađem recept, i ima dana kada pomislim da sam pronašao, a onda opet dosada krene da dosađuje, pa ispočetka...
10. Zašto „male stvari” treba da uzimamo za ozbiljno, pa i kad su život i filmovi u pitanju?
Verovatno kada je čovek „unutra” spokojan, on može da uživa u malim stvarima, kada je nervozan on juri uvek za nečim većim, a u svojoj suštini manjim, te je tu negde i odgovor na vaše pitanje.
11. Kako bi izgledao neki novi filmski lik kog planiraš da stvaraš?
Imam ideja, ali se nisu još potpuno formirale, u nastanku su pa nisu za papir još.
Marka u HuPikon Milica Sučević
