Kada pomsilimo na Grčku i njene popularne atrakcije, neminovno je da će nam jedna od asocijacija biti atinski Akropolj ili Epidaurus, najakustičnije antičko pozorište. Sve ono što čini drevnu kulturu ove mediteranske zemlje (mitologija, umetnost, politika, filozofija) imalo je veliki uticaj na sadašnju evropsku kulturnu tradiciju.
Da bismo razumeli razvoj antičkog pozorišta, neophodno je da se vratimo u šesti vek pre nove ere, u period vladavine tiranina Pizistrata, čoveka zaslužnog za uspon Atine od malog sela u veliki grad (kasnije polis). Iako se o ovom periodu vrlo malo zna, neophodno je napomenuti da su baš tada prvi put ozvaničene Dionizije, pozorišni festival koji se održavao svakog proleća u čast grčkom bogu vina, hedonizma i pozorišta - Dionisu.
Dionisovo pozorište u Atini, Berthold Werner, CC BY-SA 3.0 via Wikimedia Commons
Periklovo doba, koje je trajalo od oko 480. do oko 430. godine pre nove ere, odlikovala je politička hegemonija Atine, njen brzi ekonomski rast i razvoj trgovine. Dve najvažnije tekovine kulturne revolucije bile su demokratija i drama, od samog početka usko povezane. Drama je bila podeljena na komediju (to je bilo delo koje se na sarkastičan način obraćalo Atinjanima) i tragediju, koju je Aristotel smatrao „najvišim oblikom drame”. Tragedija je podrazumevala katarzu, to jest „ritualno pročišćenje od neke nečistoće” i zato nijedna antička tragedija nema jasan kraj, već gledaoca navodi na razmišljanje šta bi on uradio da se našao u istoj situaciji.
U petom veku pre nove ere Dionizije su dobile značajno mesto za kulturni život Atine. Ova svetkovina trajala je pet dana i održavala se u Dionisovom pozorištu, smeštenom odmah ispod atinskog Akropolja. Festival je počinjao takmičenjem u recitovanju ditiramba - pesmama koje je, po tradiciji, pevao hor. Takmičenje u kategoriji komedija trajalo je jedan dan, a obuhvatalo je pet pozorišnih komada raznih autora. Takmičenje za najbolju tragediju trajalo je tri dana, kada su trojica najvećih tragičara (Eshil, Sofokle i Euripid) učestvovala sa po tri tragedije, uz „satirsku igru” radi opuštanja. Ova dela govorila su o političkoj situaciji polisa, ali i o univerzalnim ljudskim vrednostima i problemima - razumu, empatiji, gordosti itd.
Antičko pozorište, LefteziEnglish captions: Flyax, CC BY 3.0 via Wikimedia Commons
Scenska izvedba predstave nije mogla proći bez glumaca koji su nosili nekonvencionalne kostime. U tragedijama su glumci uglavnom nosili običnu odeću i obuću debelih đonova kako bi izgledali viši. U komedijama su glumci nosili debelo postavljenu odeću sa gigantskim falusom, dok su članovi hora uglavnom nosili neku egzotičnu odeću. Još jedna od obeležja glumačke profesije bile su maske koje su glumci koristili kako bi što bolje preneli emociju lika kog tumače. Poznato je preko trideset tipova maski koje su bile napravljene od drveta ili plute, a dve nama najpoznatije maske su „čarapa i čizma”, koje simbolišu Taliju (boginju komedije) i Melpomenu (boginju tragedije). Maske su omogućavale glumcima da igraju ženske uloge, ali i da igraju više muških uloga.
Predstave na Dionizijama trajale su i po nekoliko sati, ali to nije predstavljalo problem za grčku publiku s obzirom na to da su sva pozorišta građena na otvorenom, na padinama nekog brda čiji se nagib koristio radi boljeg pogleda na scenu. U vreme velikih tragičara publika je sedela na drvenim klupama poređanim u polukrug. Pozorišta od kamena nisu se gradila sve do posle Euripidovog vremena. Publika je prostorno sedela raspoređena onako kako bi bila raspoređena da je išla u rat, vođe i veliki državni zvaničnici bili su u prvim redovima i imali su rezervisana mesta. Ulaz je prvobitno bio besplatan, a zanimljivo je to da je prisustvo u pozorištu bio opravdan razlog da se traži izgubljena dnevnica na poslu. Samo izvođenje predstave se odvijalo na prostranom kružnom (kasnije polukružnom) prostoru koji se zvao orkestra. Iza orkestre se nalazila jedna stalna građevina u kojoj je bila smeštena odeća za glumce, nešto malo rekvizita i scenska „mašinerija”. Ova mašinerija predstavljala je vrstu dizalice koja je omogućavala glumcu koji je igrao boga da se spusti sa neba (otuda i izraz deus ex machina).
Smatra se da je narativna drama počela sa Eshilom, koji je naveliko smatran najvećim dramskim pesnikom pre Šekspira. Na Dionizijama je pobedio čak 13 puta a teme za svoja dela pronalazio je u grčkoj mitologiji sačuvanoj u pre svega Homerovim pesmama iz osmog veka pre nove ere. Njegovo interesovanje za politički život Atine počelo je nakon njegovog učešća u bici kod Maratona odigranoj 490 godine p.n.e. Opisujući konflikte vladajućih porodica, on je stvorio snažnu epsku dramu ljudske civilizacije. Pričalo se da je bio majstor „satirske igre”, ali je od njegovih satira sačuvan samo poneki stih. Oratorijum je pretvorio u dramu uvodeći drugog glumca, a takođe je i smanjio hor sa 50 na 12 izvođača. Za života je napisao oko 90 dela a do dana današnjeg opstalo ih je ukupno sedam - snažna trilogija „Orestija”, još četiri cela njegova komada („Pribeglice”, „Persijanci”, „Sedmorica protiv Tebe” i „Okovani Prometej”) kao i još neki fragmenti.
Orestija, Narodno pozorište Subotica 2019, Foto: Narodno pozorište Subotica
Sofokle je bio blizak savremenik Perikla i živeo tokom čitavog velikog perioda atinske istorije. On je bio veoma popularna ličnost kojoj su se divili svi Atinjani. Dominatna tema u njegovim delima jeste zaludnost borbe pojedinca protiv sudbine, te je često smeštao svoje junake u kritične situacije. Njegova karakterizacija je oštrija, zapleti su mu složeniji nego kod Eshila, te je Aristotel smatrao da njegova dela predstavljaju vrhunac drame. Sofokle je u dramu uveo trećeg glumca, što je Eshil iskoristio u svojim kasnijim komadima. Sačuvano je samo sedam Sofoklovih tragedija, uključujući „Cara Edipa”, možda najznačajniju i danas najizvođeniju njegovu tragediju.
Antigona, Narodno pozorište Beograd 2012, Foto: Narodno pozorište Beograd
Euripid je bio usamljenik i individualista, bio je najviše zainteresovan za osećanja i psihologiju pojednica, te su u njegovim dramama likovi „običniji”, više nalik savremenicima. Kao pisac, on je namerno uvodio više svakodnevnog govora i muzike u svoja dela. Iz svojih dela nije u potpunosti izbacio hor ali je uveo prolog, uvod koji na često satiričan način objašnjava pozadinu onoga što će se dogoditi, a izgovara ga neutralan lik. Mada je pet puta nagrađivan za svoje drame, on je svoj uspeh doživeo u starosti. Tek su elizabetanski pisci shvatili njegov značaj, uzimajući od njega prolog koji su greškom nazivali horom. Pripisuju mu se 92 drame, od kojih je u celosti sačuvano 17. Neke od njegovih najpoznatijih dela su: „Medeja”, „Trojanke”, „Ifigenija na Tauridi”, „Feničanke” i „Orest”.
Žene iz Troje, Narodno pozorište Priština i Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“
Dajući ličnostima iz mitologije antropomorfne osobine, grčki tragičari nastojali su da prikažu arhetipove ljudske ličnosti. Aktuelna društvena i politička dešavanja su tada, kao i danas, bila u neposrednoj vezi sa umetnošću. Poetika antičkog pozorišta postavila je dramaturške temelje za dalji razvoj dramskog pozorišta u svim vremenima, obuhvatajući i moderno doba.
