HuP oko sveta: Kuba (2.deo)

U prošlom delu HuP-a oko sveta govorili smo o razvoju kubanskog pozorišta od vremena domorodaca, uticaja italijanske komične opere na pozorište u 18. veku,   sve do vrhunca kubanskog romantičarskog pozorišta u 19.veku.   Najznačajnija pozorišna ličnost u prvoj polovini devetnaestog veka bio je dramaturg Francisko Kovarubijas, poznatiji kao ,,otac kubanskog pozorišta” . On je izvršio veliki uticaj na dramsku književnost stvorivši tipskog lika ,,mladog crnca”, čije se karakterne crte pojavljuju i u aktuelnim predstavama. U drugoj polovini devetnaestog veka veliki književni trag ostavilo je stavaralaštvo kubanskog revolucionara Hosé Martija koji je stvorio ,,mulatu” prvi ženski tipski lik u književnosti Latino Amerike. 

Nakon stvaranja Republike 1902. godine iz komične opere (ital.. opera buffo) razvilo se pozorište čije su predstave sarkastično ismevale stvarnost. Novi tipski lik -  el gallego (Galicijac), koji je u svojoj srži bio nemilosrdan i pohlepan, uvek ismevan i prevaren od strane „mladog crnca”, pridružio  se mulati i negritu. Na taj način formiran je komičan trio koji se i danas pojavljuje na sceni. Ovo pozorište,  koje je privlačilo pre svega građane radničke klase, koristilo je  muziku kao suštinski najvažniji element i mnoge numere koje su se izvodile postale su popularne pesme van konteksta predstava. Iako je ova vrsta pozorišta počela da izumire nakon Kastrove komunističke revolucije 1959. godine, njegove karakteristike i dalje u velikoj meri utiču na kubansku dramu. Današnji snažan komedijski pokret je mnogo nasledio od njega i uživa u svojim institucijama i događajima, od kojih je najvažniji Festival humora Aquelarre.

Tokom republikanske ere, iz italijanske ozbiljne opere (opera seria) razvilo se i elitističko pozorište, koje je, zbog suženog kruga gledalaca, bilo manje popularno i dobijalo manje državnih sredstava. Često su ga zato finansirali sami glumci i dramski pisci koji bi morali da zarađuju radeći razne druge poslove i živeći na ivici siromaštva Osim toga, ovo pozorište moralo je da se takmiči sa “narodnim” pozorištem, bioskopima koji su zarađivali na filmskim hitovima, kao i da pobedi pojavu televizije. Ovo je bio slučaj Virgilio Pineira, dramaturga i stvaraoca kubanskih likova i situacija koje su nadilazile površnost narodnog pozorišta u ogromnom miljeu zemlje koja očigledno nije imala rešenja.

Kastrov 'Pokret 26. jul' je preuzeo vlast na Kubi 1959. godine, nakon pobede nad Batistinim oružanim snagama. U vreme trijumfa Revolucije, 75% kubanske zemlje je bilo u vlasništvu stranaca (najviše državljana SAD) što je donelo velike promene na pozorišnoj sceni. U talasu optimistične euforije, pod pokroviteljstvom države koja podržava kulturu, stvaraju se nove grupe i pozorišta, a rad reditelja, dramskih pisaca i glumaca dobio je društveno priznanje.Usled uticaja Nacionalnog pozorišta lutaka (stvorenog pre 1959. godine),  danas svaka  pokrajina ima pozorište koje je posvećeno lutkarstvu i dečijoj publici. Pored pomenutog pozorišta, istakla se i izvanredna grupa Teatro Estudio koju su osnovali brat i sestra, Vicente i Raquel Revuelta. Ovo pozorište prikazivalo je savremene predstave, koje su tokom svog postojanja doživele značajan uspeh i pozitivne kritike. 

Nacionalno pozorište lutaka (Teatro Nacional de Guinol) danas

Istorija pozorišta posle 1959. prošla je kroz „mračno doba” sedamdesetih godina dvadesetog veka. Ovo je bio ekonomski nestabilan period za kubansku kulturnu politiku, period generisanja cenzure i  bankrota kompanija. Usled svih događaja koji su nastupili tih godina, ovaj period naziva se ,,siva decenija”. Pozorište je, uprkos svim nestabilnostima nastavilo svoj rad i razvoj. Škola narodnog pozorišta i Viši institut umetnosti, sedamdesetih godina dvadesetog veka školovali su se dramski umetnici čije će angažovanje imati veliki uticaj na pozorište osamdesetih i devedesetih godina. Do 1980-ih, rođena je još jedna važna grupa, Teatro Buendia, u režiji Flore Lautens koji je podsticao eksperimentisanje i proučavanje karipske kulture. Zatim su devedesete godine  donele poseban period i mnoga pozorišta su bila primorana da se ponovo zatvore kao reakcija na nesigurnu ekonomiju zemlje. Usred svega ovoga, na sceni su se pojavile dve kompanije: kontroverzni Teatro El Publico i Argos Teatro, potonji koji se pokazao kao najčvršća pozorišna družina po repertoaru. Danas je od velikog  značaja  projekat reditelja Juana Carlosa Cremate, nazvan La Carreta, koji uvek na sarkastičan način teži da „grebe po površini života sve dok ne zaboli”. 

Raquel  Revuelta, osnivačica Teatra Estudio

Danas, u svakoj provinciji Kube postoje pozorišne trupe, i za odrasle i za decu. Čak su i neki od udaljenijih gradova proizveli važne grupe kao što je Teatro de los Elementos. Na Kubi su pozorišni festivali u Kamaguju i Havani najvažniji pozorišni događaji. I kubanske i strane pozorišne kuće postavljaju amblematične predstave i premijere, ali okupljaju i glumce, dramske pisce i kritičare kako bi se ispitala aktivnost umetnika na Ostrvu. Festivali su velike proslave koje mame ogromne mase u pozorišta. Ranije pomenuti  festival humora Aquelarre  je najvažniji događaj koji se od 1993. godine  organizuje svake godine, pod pokroviteljstvom Nacionalnog saveta za scenske umetnosti. To je odgovarajući prostor za promociju i širenje dela najvažnijih grupa i samostalnih umetnika koji stvaraju komične predstave na kubanskoj sceni. Na ovom takmičarskom festivalu koji pruža mnoge profesionalne prilike (pre svega mladim glumcima), Nacionalna nagrada za humor dodeljuje se svake druge godine.

Teatar Buendia danas

Na kraju ostaje poruka da ukoliko posetite Kubu u svoj raspored obavezno ubacite vreme za posetu pozorištu. U glavnom gradu, Havani, prikazuju se predstave za sve ukuse, od klasičnog pozorišta, koje često postavlja kompanija Hubert de Blanck, do eksperimentalnog, avangardnog pozorišta Teatra el Publico ili Teatra Argos. Kubanski pisci debituju u pozorištima širom ostrva i njihova dela su mnogo puta prevedena na film, kao što je, na primer, „Casa vieja” Lestera Hamleta zasnovana na istoimenoj klasičnoj kubanskoj drami Abelarda Estorina; ili „Los dioses rotos” Ernesta Daranasa prema drami „Réquiem por Yarini” Karlosa Felipea Ernandeza, tako da jedan mali deo atmosfere kubanskoj teatra možete osetiti i iz svog doma.