Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta premijerno je izvedena predstava „Godine vrana” po tekstu i u režiji Siniše Kovačevića. Radnja predstave smeštena je u Beograd u vreme Prvog svetskog rata, a u središtu se nalazi porodica Rajić, čiji najvredniji član zbog sitne krađe uglja biva izložen stubu srama, i to na najbrutalniji mogući način.
Dok je publika ulazila i zauzimala svoja mesta, neprestano se čuo zvuk vrana, izuzetno parajući uši. Na taj način stvoren je nesklad i osećaj nelagode između onoga što vidimo i onoga što čujemo. Pre nego što se zavesa podigla i predstava otpočela, iza su se mogli primetiti udarci o nju, kao da će nam se nakon njenog podizanja prikazati nebo prošlosti, čiji se oblaci crne od vrana.
Predstava počinje scenom plesa uz vrlo neuobičajenu muziku u odnosu na vreme u kojem je radnja smeštena. Plesači odeveni potpuno u crno, agilnim i veštim pokretima, predstavljaju vrane, čije stalno prisustvo neminovno utiče na tok radnje. Takođe, plesači unose rekvizite ili od svojih tela formiraju stolice, stolove ili vrata, što podseća na Bardžisovu futurističku „Paklenu pomorandžu”.
U vreme smrti i gladi, kao dobrotvor pojavljuje se Julija (Kalina Kovačević), učiteljica i supruga austrougarskog predsednika suda. Ona sitnim darovima pomaže samohranoj majci Ljubinki (Sonja Kolačarić) na rubu egzistencije, a zauzvrat nailazi na gostoprimstvo na koje nikada pre nije naišla. Ljubinka je u želji da svojoj deci pruži topli dom, u kojem su knjige Puškina i Ljermontova gorele i donekle grejale, pokušala da ukrade ugalj, ali je u toj nameri uhvaćena od strane austrougarskih oficira, koji su je nakon toga nezamislivo tretirali. Deprimirajuća je scena silovanja, gde na rubu scene osvetljenom crvenom bojom leži gotovo beživotno žensko telo uz oficirske šale kako „red ne važi”. Ljubinkina presuda je smrt vešanjem na Terazijama, a neposredni egzekutor je Julijin muž, Alojz Kavran (Aleksandar Srećković). Uprkos njenim molbama da spreči egzekuciju, Alojz je nepopustljiv uz objašnjenje da su „u ratu svi sudovi preki.” To je bio dan kada je Juliju zauvek izgubio.
Drugi čin predstave obeležen je povratkom muškaraca sa fronta, koji od svojih domova zatiču zgarišta, a od porodica groblja. Majke dočekuju svoje sinove, čekajući da „vide ko im se vratio”, a deca očeve čija lica ne pamte. Julija sada živi u Ljubinkinoj kući, nosi njene haljine, brine se o njenoj deci i zaljubljuje se u njenog muža, tek došlog borca, doktora i pesnika Živojina (Petar Strugar). U igri strasti i ljubomore Živojin gine u dvoboju sa Julijinim mužem. Oni su pokušali da je ovim romantičarskim činom prisvoje, ali realnost je da će ona, bez obzira na kojoj strani oni bili, ostati sama i neupitno nositi breme tuge i gorčine koja nakon toga ostaje.
Scenografija je propraćena i izuzetno upečatljivim vizuelnim efektima, sa posebnim naglaskom na rotaciju scene, zahvaljujući kojoj je savršeno prikazana scena susreta Živojina i njegove pokojne supruge. Oni stoje na krajevima scene, jedno naspram drugog, nepomični. Stoje, poštujući prolaznost vremena, kao da čekaju da sve te godine prolete između njih. Ali kada pokuša da je zagrli, ona nestaje i vrane odnose njenu pojavu sa scene.
Osim toga što predstava nudi prikaz društva u teškim vremenima, gde se u molitvama upućenim Bogu mešaju želje o povratku onih koje nema, želje za malo više hleba i ulja, ona prikazuje i sudbine ljudi iz različitih uglova, nakon čega ćete biti preplavljeni i prožeti njihovim iskustvom. Predstava nas na sijaset načina vraća u istoriju, jer ona nikada ne može da se poništi i zauvek je sa nama, poput vrana svakodnevno lebdi iznad nas kao opomena.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
