Druge večeri petih po redu Kovinskih pozorišnih susreta publika je imala priliku da pogleda predstavu „Tramvaj zvani Želja” Narodnog pozorišta Sombor u režiji Juga Đorđevića i adaptaciji Tijane Grumić.
Želje su u psihoanalizi jedan od najvažnijih pojmova koji obično ukazuje na neku zabranjenu i nesvesno suzbijenu težnju koja želi biti ispunjena.
Ovo najpoznatije delo američkog dramaturga Tenesija Vilijamsa, čija je radnja smeštena na jugu američkog kontinenta, prikazuje četiri isprepletana ljudska života koji jedan drugi ciklično grade, ruše i nadopunjuju.
Sam početak predstave publiku vodi u stan Stenlija Kovalskog, starijeg vodnika u inženjeringu poljskog porekla, i Stele Diboa, radnice i majke koja isčekuje njihovo zajedničko dete. Scenografsko rešenje da ograničen prostor dobije višenamensku funkciju, spolja zadržavajući nepromenljiv oblik kutije, i pre početka verbalnog dela radnje insinuira ideju o klaustrofobičnoj ukalupljenosti u laži, nasilje i neispunjene mladalačke težnje. Prve scene predstave prikazuju seksualni čin i otkrivaju gledaocima da se, pored civilizovanog, u ovim likovima nalazi i nešto nagonsko i istovremeno razarujuće.
Blanš, ekscentrična profesorka engleskog jezika, glavna je junakinja ove drame i ujedno njen najmisteriozniji lik. Došavši jednog vrelog popodneva u Nju Orleans starom „Željom”, ona pokušava da u blizini svoje sestre Stele započne i izgradi novi život zasnovan na starim iluzijama o ljubavi. U ovom liku publika zapravo vidi ženu koja, simbolično se krijući od dnevne svetlosti, pokušava da sakrije svoje godine i činjenicu da je pod maskom protraćila veliki deo svog života u hotelima sa neznancima i kupovini nepotrebnih skupocenosti. Stvari počinju da se zapliću onoga momenta kada Blanš upoznaje Miča (tumači ga Nemanja Bakić), Stenlijevog najboljeg prijatelja i kada njihova ljubav postane obostrana. Na njihovom prvom (ujedno i poslednjem) sastanku Mič će, skidajući abažur sa zidne lampe, simbolično insinuirati publici ideju o rasvetljavanju blefa Blanš i svih Stenlijevih sumnji koje se tiču njenog dolaska u Nju Orleans.
Razarajuća dimenzija nagonskog ispoljena je pre svega kod Miča koji, u jednoj od najpotresnijih scena cele predstave, svoj bes iskaljuje na svojoj trudnoj ženi, fizički je povređujući, da bi potom svojim neosporivim šarmom i slatkorečivošću povratio njenu naklonost. Ovom fizički surovom čoveku niko ne bi pripisao visok koeficijent inteligencije, zar ne? U tome, čini mi se i leži maestralnost igre Aleksandra Ristovskog koji tokom čitave predstave u gledaocu izaziva ambivalentna osećanja trepeta i poštovanja usled (raz)otkrivanja istine o prodaji Bel Reva, porodičnog imanja sestara Diboa.
Stela (Miljana Makević), mlađa sestra Blanš, jedan je od likova koji kod publike istovremeno izazivaju i saosećanje i sažaljenje. Uverena da je u njenom životu sve sasvim dobro (jer, kako ona sama kaže „makar nije gore od života u Bel Revu”), ona ne može da prizna sebi da živi sa nasilnikom i zbog toga upada u konflikte sa rođenom sestrom, koja njome takođe manipuliše lažima o izgubljenom porodičnom imanju. Posmatrajući je kako ispašta ne samo za svoje nego i tuđe greške, publika se lako može identifikovati sa (samo)žrtvujućom figurom Stele.
Izigran i obeshrabren, Mič će napustiti Blanš i ovaj par na sceni publika neće videti zajedno sve do zadnjeg događaja u predstavi – proslave rođendana Blanš. Na toj proslavi Stenli će svojoj svastici simbolično staviti do znanja gde je njeno „pravo” mesto, poklonivši joj tramvajsku kartu za povratak u rodni grad.
Treće večeri festivala publika će imati priliku da pogleda predstavu „Ana Karenjina” Novosadskog pozorišta.
