Vršenje krivičnih dela zarad ostvarivanja profita koji obećava izlaz iz sopstvenih problema jedan je od čestih scenarija na koje možemo naleteti prelistavajući crnu hroniku. Ćitajući je, mnogi od nas naglas daju do znanja da nikada ne bi na taj način sebi obezbedili dostojanstveniji život. No, šta biva sa ljudima koji su do te mere uvučeni u kriminal da im to postaje način da prežive i ostanu „sa glavom na ramenima”? Na ova pitanja glumci predstave „Generalna proba samoubistva” su pokušali da odgovore u subotu, 26. februara, na četvrtoj večeri festivala amaterskih glumačkih svečanosti „Milivojev štap i šešir” rukovođeni rediteljskim rešenjima Dragane Dande Stojanović.
Sam početak predstave gledaoca neočekivano vodi u centar zbivanja radnje, na beogradski most iznad Save na kome se nalazi samoubica. Po zanimanju arhitekta, očajan usled nemogućnosti da velika novčana zaduženja vratii u zadatom roku, zabrinut za sopstvenu bezbednost on je rešen da svoje probleme okonča suicidom. Na mostu igrom slučaja upoznaje ribara (tumači ga Zoran Matijević) koji, pod velom zabrinutosti za njega i svoju decu kojoj jedva obezbeđuje hranu, uspeva da ga odvrati od ideje da sebi oduzme život.
Arhitektinu devojku (tumači je Nataša Ilić) publika upoznaje takođe na mostu u trenutku kada njen izabranik pod šokom pokušava da smisli kako da se izvuče iz dugova do guše. Pod maskom Persone ona je talentovana mlada glumica koja sprema ulogu za veliki projekat a zapravo je reč o samo jednoj od iznevernih devojaka čiji su najlepši dani ostali za njom te ona svoje tegobe pokušava da ublaži narkoticima. Prigušena plava svetla na pozornici u kombinaciji sa muzičkom pozadinom koju čini numera „Another brick in the wall” čuvene grupe Pinkfloyd kod gledaoca pojačava sposobnost samoidentifikovanja sa haotičnim duševnim stanjem likova, na sceni prikazanim u vidu (pokušaja) nanošenja bola samom sebi.
Dramski zaplet počinje onog momenta kada na scenu stupa kapetanica koja očajnom arhitekti nalazi posao kod svoje sestre, ambiciozne biznismenke u čijoj glavi ne počiva ništa drugo sem planova za megalomanske projekte. Tumačeći likove kapetanice, biznismenke i psihijatra Dragana Stojanović (proglašena za glumicu večeri) pred publiku samo vizuelno iznosi tri kriminalna lika, u čijoj se srži zapravo krije namera da trguju ljudskim organima - očima, bubrezima i nogama.
Iako na kraju predstave četvrta sestra advokatica uspeva da svoje sestre upletene u kriminal stavi iza rešetaka, ribar, devojka i samoubica ostaju bez oka, bubrega i noge. Razočarana u sebe i sve oko sebe, devojka svojim saradnicima upućuje poruku da „vuk ne mora da pase travu, jer to za njega čine ovce.” Ali, tu nije kraj. Iznervirana zbog nedostatka mosta, neophodnog dodatka scenografije, „devojka” skida svoju masku i po sceni počinje panično da traži reditelja. Gledaoci na kraju otkrivaju da je u pitanju „priča u priči” to jest „predstava u predstavi” i da niko ni u koga neće pucati, oduzeti mu organ ili slobodu jer je ovo „ipak samo pozorište”.
I salom se, odjednom, zaori aplauz, toliko snažan da bi, čini mi se, probudio čoveka iz dubokog sna. A da li je sve „samo pozorište” ili možda svi u nekom trenutku postanemo ovce koje zavise od milosti vuka, to nam svima ostaje da razmislimo…
