Na sceni Akademskog pozorišta SKC Niš, 9. decembra u intimnoj atmosferi, premijerno je izvedena predstava „Igre u pesku”.
U pitanju je duodrama, pa sve vreme na sceni imamo dva lika, devojčicu i dečaka, koje razneženi, sasvim otvorenog srca, puštamo da nas uvuku u svoj svet. Od početka do kraja glumci su deca koja ne izlaze iz svojih jednostavnih kostima kao i iz svojih uloga.
Predstava počinje tako što se dečak igra sam na svom igralištu. On ima svog Betmena koji je najbolji i najsnažniji junak i njegov uzor, a pometnju u njegov život unosi devojčica koja se iznenada pojavljuje. Dečaku isprva biva čudno da se navikne na njen ležeran ulazak u njegov prostor i život. On se trudi da joj naglasi da je to njegovo igralište i da se on uvek igra sam. Postavljanjem fizičke barijere između njih on joj ne dozvoljava da mu se tako lako približi. No, nepoverenje ne traje dugo i kako predstava dalje odmiče sve barijere bivaju srušene. Mila svojim postepenim ulaskom u njegov život čini da on pomera granicu svog igrališta i pušta je da mu se približi sve do trenutka kada granica nestaje. Možemo jasno pratiti liniju njihovog zbližavanja i menjanja njihovog odnosa. Posmatramo transformaciju dečaka koji je podelio njihovo igralište na nejednake delove do dečaka koji prelazi na njenu manju polovinu peska jer tu sunce lepše sija. Na tom igralištu u svojoj usamljenosti oni su stvorili potpuno novi svet u kom su srećni. Tu zaboravljaju na stvarnosti u kojoj su srušena sva igrališta, kao i na probleme koje imaju kod kuće. Kroz igranje koje zrači iskrenošću pratimo kako ova deca polako ulaze u komplikovani svet odraslih i njihovu samospoznaju. Oni po prvi put osećaju zaljubljenost, ali nisu sigurni na koji način da je iskažu. Ovo se ne ogleda samo u reflektovanju onoga što vide kod kuće na njihov odnos već i u simpatično izgovorenim replikama:
„Mila, izgledaš kao moj Betmen.”
„Kao tvoj Betmen?”
„Mislim, izgledaš lepo, baš onako betmenski.”
Ovde vidimo motiv prve najiskrenije, dečije ljubavi. Sa prvom ljubavlju stiže i prvo veliko razočarenje. A šta nam ostaje kad ljubav nestane? Nada.
U svojoj borbi da otkriju zašto su nestala sva igrališta ova deca su imala ogromnu hrabrost i dozvolila sebi da se zaljube. Izabrala su da se smeju, igraju i svakodnevno uživaju, a na publici je ostalo da se zapita da li smo mi to zaboravili. Da li smo postali robovi navika i društvenih normi koje je neko okarakterisao kao relevante da u skladu sa njima organizujemo ceo svoj život. Zašto se više ne igramo u pesku? Šta je ono što je tokom odrastanja nestalo u nama i nateralo nas da zaboravimo na naše unutrašnje dete? Šta radimo da bismo ga sačuvali, a na koje sve načine ono brani nas od sveta obojenog lažima? Koje smo to mostove srušili onog trena kada smo krenuli sebe da smatramo odraslima?
U publici je podsećanje na detinjstvo i prvu ljubav probudilo nostalgiju, a neki su čak i zaplakali. Da li će doći do katarze i samootkrivanja zavisi isključivo od vas, ali ova predstava mogla bi vam promeniti pogled na detinjstvo i sazrevanje.
Prvu reprizu možete pogledati večeras 13. decembra.
