Druga polovina novembra bila je rezervisana za premijeru predstave „Nebo je malo za sve”, uz koju smo osetili život osamdesetih i devedesetih godina u gradu Nišu. Poseban pečat ovom putovanju kroz vreme dala je kultna rok grupa „Kerber” čije su pesme pratile čitavu predstavu.
Mjuzikl je nastao prema ideji Miloša Petkovića, autora biografije ovog legendarnog benda, dok dramski tekst potpisuje Aleksandar Mihailović, prvak drame Narodnog pozorišta u Nišu. Režiju je oblikovao Aleksandar Marinković, poznat po mnogobrojnim značajnim ulogama u pozorištu, kao i reditelj mjuzikla „Neki to vole vruće”.
Ovaj mjuzikl omaž je grupi Kerber, ali on nije tek linearna biografija benda, već svojevrsna nit koja spaja likove u predstavi i čini veliki deo njihovih života. Na širem planu oslikava se jedno vreme sa drugačijim vrednostima i verodostojno je prenesen duh Niša iz osamdesetih i devedesetih godina, izgled i stil mladih ljudi, mesta na kojima su izlazili, muzika koju su slušali, njihove nade, težnje i maštanja.
Kroz predstavu se pred nama postepeno otkriva sudbina jednog društva isprepletena borbom za očuvanje sopstvenih vrednosti kroz težnju da se dostojanstvom, idealima i ljudskošću pobedi vreme prostote i malodušnosti. U epicentru igrokaza prikazano je odrastanje glavnog lika Miloša, koga tumači glumac Marko Radojević, njegov odnos sa porodicom i prijateljima, kao i pokušaji da osvoji devojku Stašu u koju je zaljubljen. Poistovećujući se sa jednom niškom porodicom punom topline, koja je zavela publiku šarmatnim južnjačkim humorom, proživeli smo to zlatno doba, radovali se, sanjali i smejali.
Prekretnica nastupa naglim odlaskom glavnih junaka u rat. Tamni tonovi preplavljuju scenu, obavijajući likove i gurajući ih iz zajedničkih u duboko lične borbe. Sjaj iz očiju likova na sceni polako nestaje, a pojavljuju se nesreća, nemaština, gubici, pohlepa, sa kojima će se svako od njih suočavati i (ne)prevazilaziti na svoj način. Ovde počinje priča o naglom sazrevanju i realnosti koja gasi snove o upisu fakulteta, mladalačke ljubavi i maštanja. Rat stvara ogorčene i izgubljene ljude, a to najbolje uviđamo kroz poteškoće glavnog junaka da se vrati na normalnu liniju života. Tokom ovog dela predstave svedočimo dezintegraciji jednog društva i jedne družine, ali i nemoći starijih da prihvate urušavanje sistema koji su godinama gradili i u kojem su bili srećni. Najsnažnija slika koja odjekuje scenom je odustajanje oca koji se slomljen povlači u sebe i majke koja do poslednjeg daha ostaje stub borbe za sreću svog deteta, pomaže nam da bolje razumemo čitave generacije. U tom emotivnom sklopu posebno odjekuju i politički govori vremena koje predstava priziva.
Celokupna predstava, vođena jasnom i promišljenom režijom, ostavlja utisak ozbiljnog i pažljivo oblikovanog projekta. Kreativna scenska rešenja, duhoviti i motivisani junaci, kao i pažljivo odabrana muzika i koreografija, skladno prate tok događaja i doprinose njegovom prirodnom razvoju. Njen značaj ogleda se u tome što kod starije publike budi nostalgiju za vremenom koje su proživeli, dok mlađem delu gledalaca pruža inspiraciju i novi pogled na epohu koju nisu doživeli. Predstava je probudila čitav spektar emocija, jer se u pojedinim scenama prepoznaju razgovori koje smo i sami vodili, kao i situacije kroz koje smo prolazili. Prepoznat je momenat u kojem glumci prelaze rampu koja ih deli od publike, prenosi joj emociju i impuls, ona ga prihvata i sjedinjuju se u jedno. Uzbuđenje u publici dostiže svoj vrhunac kada na scenu izlazi Gale iz grupe „Kerber” koji kao počasni gost peva nekoliko pesama, dok publika kao jedno peva, igra i dugim gromoglasnim aplauzom nagrađuje ansambl i članove benda.
Ostaje otvoreno pitanje da li su glumci svojim umećem učinili da izgovorene reči zvuče toliko stvarno i prisutno, ili pak ti duhovi prošlosti još uvek koračaju među nama. Kroz svu tamu i izazove probija se i svetlost. Srećan kraj donosi povratak vere u ljubav i prijateljstvo, kao da se, uprkos svim padovima, život ponovo otvara ka toplini, poverenju i mogućnosti da iznova počnemo. Glavni junak nam poručuje da ne treba odustati od snova jer sve ono što smo kao mladi želeli da postanemo, sve ono što smo hteli da otkrijemo lutanjem po svetu i kopanjem po sopstvenoj duši, bilo je tu negde u nama i čekalo nas, uprkos okolnostima surove realnosti koje nismo priželjkivali.
Ovo je predstava o jednom bendu, o jednom dobu i jednoj zemlji. Bendu koji je imao malo tvrđi zvuk i otpevao stihove poput: „Gde ste vile i čarobnjaci svi pegazi detinjstva mog?” i „Hajde, digni me, digni me iz snova, promeni se, budi malo nova, moja medena, što si tako ledena?”. Zemlji sa čijim pasošem si mogao da uđeš u bilo koju drugu zemlju, a opet niko nije odlazio. Dobu u kojem su dečaci recitovali Prevera na velikom odmoru devojčicama i pevali im pod prozor. Te večeri, Nišlije su hodale poznatim ulicama, ali grad je delovao drugačije. Osetila se energija prošlih vremena: nosili smo kožne jakne, razgovarali različitim dijalektima, slušali spikera Radija Niš kako najavljuje „Kec u Nišu, kec u Nišu” i žurili na koncert Kerbera u Dušanovoj.
Foto: Narodno pozorište Niš
