Pete večeri Glumačkih svečanosti „Milivoje Živanović” publika je imala prilike da pogleda predstavu „Cement Beograd” Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Sebastijana Horvata, a u adaptaciji Milana Ramšaka Markovića.
Smeštajući motive originalnog dela u današnjicu Beograda, čini se da reditelj predstave pokušava da gledaocima ukaže na svevremenost određenih obrazaca ponašanja, iluzija, ideja, ali i pitanja koja su otvorena, a na koja odgovor još nije dat.
Ova predstava sastavljena je, zapravo, od dve „predstave” koje iako estetski dijametralne, čine celinu sa jedinstvenom porukom.
Prvi „deo” predstave prikazuje grupu mladih ljudi, stanovnika urbane metropole čije herojstvo vodi želja za upoznavanjem drugoga i prihvatanjem razlika. Odgovor na pitanje intelektualne revolucije koje pokreću mladi, publika pronalazi u drugom delu predstave. Obraćajući se publici direktno, akteri već na samom početku ruše četvrti zid i time nas kao gledaoce postepeno emotivno pripremaju za nastavak radnje dela. Ono što čini ovu prvu „predstavu” ekscentričnom i privlačnom za gledanje je činjenica da se komunikacija sa publikom odvija mahom neverbalno, energičnim plesom koji ostaje i postaje glavni kanal komunikacije sve dok ne dođe vreme za „drugi deo”.
U drugoj „predstavi” scenografsko rešenje menja se iz korena – video-bim na kome se prikazuju revolucionarne slike i snimci zamenjuju prostorije stana penzionerskog para u Beogradu. Dotrajalost vremena u kome se ovi ljudi nalaze i fizički i mentalno prikazuje se nizom simbola, od kojih publici najviše pažnje privlači sveća koja se koristi umesto električne sijalice. Starac i starica svoje poslednje dane provode u nemaštini, prisećajući se ratnih dešavanja, ali i zaborava revolucije. Poslednja scena predstave, ujedno i njen najpotresniji deo, prikazuje momenat u kome starac najednom ostaje bez svoje supruge. Tada, kao u halucinaciji, do njega počinju da dopiru nejasne i nerazumljive reči koje se, kao i uspomene, utišavaju i gube dok on pada na zemlju.
Nagrada za glumca večeri od strane publike, ali i stručnog žirija, pripala je Miodragu Mikiju Krstoviću.
Šeste, ujedno i poslednje takmičarske večeri publika je imala priliku da pogleda predstavu „Golmanov strah od penala” po motivima dela Petera Handkea, u režiji i adaptaciji Ane Đorđević.
Radnja predstave prati Jozefa Bloha, bivšeg fudbalera i montera, kroz nekoliko dana njegovog života. On sada ne samo da prolazi, već i živi egzistencijalnu krizu zbog promašenog gola na utakmici koja mu je dokosurila karijeru. U svojoj ranjivosti i ogoljenosti, Jozef nam razotkriva značenjsku dimenziju metafore iz naslova dela – strah od penala je strah od (ponovne) greške sa fatalnim posledicama. Za Jozefa je penal njegov život ispunjen ničim drugim do perfidnim licemerjem njegove bivše žene. Nesvakidašnje scenografsko rešenje nosi kompleksnu i emotivno snažnu poruku. Prostorije po kojima se kreće glavni lik imaju oblik lavirinta što nas na simboličkom planu upućuje na psihičko stanje Jozefa i njegovu bespomoćnost da se istom otrgne.
Stručni žiri je za glumca večeri proglasio Marka Markovića, koji tumači ulogu Jozefa.
Na ovogodišnjem festivalu učestvovale su produkcije čije predstave pokreću preispitivanje sopstvenih predrasuda i ograničenja. Svevremenost tema koje se obrađuju čine srž kvaliteta ovih komada.
Foto: Dragana Udovičić (Beogradsko dramsko pozorište); Srđan Doroški (Srpsko narodno pozorište)
