Petog dana 27. po redu Međunarodnog festivala klasike „Vršačka pozorišna jesen“ koji se održava u Narodom pozorištu „Sterija“ u Vršcu dogodila se predstava u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda, „Nečista krv“.
Remek-delo Bore Stankovića „Nečista krv“ predstavlja jedan od najvećih romana srpske književnosti koji na precizan način iskazuje položaj srpske žene u patrijarhalnoj porodici na prelomu dve vlasti: turske i srpske. Sofka, kći efendi-Mitina i unuka najuglednijeg čoveka u kraju, hadži-Trifuna, ima već 26 godina, ali i dalje je neudata. Kako bi sprečio dalje „maltretiranje“ svoje ćerke i zadovoljio pravila „šta će reći grobovi na groblju, a šta će svet da kaže“, Sofkin otac bezosećajno prodaje nju bogatom seljaku, gazda Marku, odnosno njegovom sinu Tomči, kojeg tokom predstave možemo videti u dva lika, kao Tomča dete i stasit Tomča. Jovana Stoiljković u ulozi Sofke, visprena junakinja koja važi za oličenje erotike, požude, nemira i jada, tokom predstave biva gurnuta u nepravdu sopstvenosti iz koje se rađa njena tragedija života. Stičemo utisak kao da svi drugi likovi u predstavi drže konce njenog života i da ona nema načina da se izbori sa poniženjem sa svih strana. Opšti problem patrijarhata, u kojem se žena poima kao statua za muške poglede i ujedno mašina za rađanje dece, Sofka nosi preko svojih leđa kao teret koji se rasipa u svakom odnosu, svakoj emociji i svakom govoru. Ka čemu ide život konstuisan na izreci „Takva su vremena – mora se“? Gde završavamo ako osobe do sebe ne gledamo kao ljude i individue, već kao objekte koji jednostavno treba da istrpe radnju?
Nenad Jezdić, koji u ovoj predstavi tumači lik Gazda Marka, dobitnik je nagrade "Raša Plaović" za 2019. godinu, upravo za ulogu u predstavi „Nečista krv“. Na okruglom stolu, pod vođstvom dr Milivoja Mlađenovića, rekao je: Vidim da se ovo vreme odriče epa Bore Stankovića, tematike koja je oivičena vremenom. Ne, mi danas u svojoj okolini imamo toliko mnogo promašenih ljubavi, ljudi koji veruju da se krucijalne, suštinske stvari mogu kupiti, ali tekst je paradigmatičan upravo u tome što želi da nam ispriča nešto o našem elementarnom usudu, a to je običajno pravo. To je nešto nad čim svaki pojedinac kod nas robuje. Mi danas gomile mladih ljudi, upravo zbog običajnog prava, sputavamo da udahnu, da uzlete, da se ostvare. Zbog toga je Bora Stanković vrlo moguć i mislim da smo svi mi Bora Stanković, jer je on potekao od nas.
Pored neodređenog žanra samog romana Bore Stankovića, reditelj Milan Nešković usudio se da i druge elemente predstave ne definiše, već ih ostavi otvorenim za individualno poimanje gledaoca. Zbog toga u priči imamo sam 19. vek, dok se na sceni rekviziti pojavljuju u vidu novogodišnjih lampiona i krevetaca iz robne kuće Ikea. Takođe, centralno dešavanje u romanu smešteno je u Vranju i samo delo je napisano na vranjanskom govoru, spisateljica Maja Todorović interpretirala je komad na šumadijsko-vojvođanski dijalekat, takozvani beogradski stil. Pored nejasne vremenske odrednice u kom se predstava dešava, spisateljica i dramaturškinja Molina Udovički Fotez i jezikom doprinose nerazumevanju, katkad koristeći sleng i psovke našeg doba, katkad turcizme. Vrlo važan narativ ovoj predstavi daje muzika, koju je komponovala Anja Đorđević, prepoznavši svaku emociju lika i stanja u kojem se on nalazi. Kada napravimo rezime predstave, shvatamo da je pokušaj osavremenjivanja teksta Bore Stakovića i te kako opravdan, jer nas danas, pored svih motiva, više nego ikad preplavljuje nasilje nad ženama u bilo kom smislu – verbalnom, emotivnom, fizičkom. „Dobro je, proći će to njega, to je samo sad, nije on takav...“ su samo neki od načina umanjenja značaja nasilja i hitri koraci ka tragediji većih razmera. Da li je u tim slučajevima ljubav opravdana? Da li ljubav kao takva sama po sebi može biti pogrešna? Da li, konstantno umanjujući značaj nasilja, proizvodimo sopstvenu nečistu krv za buduća pokolenja?
