Trećeg dana bečejskog festivala odigrane su monodrame „Poslednata lenta na krap“ („Poslednja Krapova traka”) makedonskog glumca Gjorgjija Jolevskog i „Mala čuda“ hrvatske glumice Sanje Milardović.
Delo „Poslednja Krapova traka” napisano je nakon Drugog svetskog rata i bavi se ključnim ljudskim egzistencijalnim dilemama: Da li vredi živeti u svetu kao što je ovaj? Koliko daleko može ići ljudska surovost? Šta je smisao života?
Prema tekstu Semjuela Beketa, a u izvedbi i režiji Gjorgjija Jolevskog, u produkciji Peripetije, Skoplje i Makedonskog narodnog teatra, „Poslednja Krapova traka” je monodrama o usamljenom starcu obolelom od demencije. On koristi zvučne zapise na trakama kao dokaz sopstvenog postojanja, a izgubljeno vreme koje se vraća njegov je progonitelj.
U pokušaju da se seti voljene osobe, i kako bi razumeo sopstveno postojanje, on se oslanja na trake, dok ga, slušajući ih, sopstvene reči neretko bacaju u očaj, koji publika deli sa glumcem u ovoj intimnoj monodrami talentovanog Jolevskog.
Druga monodrama večeri, „Mala čuda”, autorski je tekst glumice i rediteljke Sanje Milardović, u produkciji TeatruM i Exit Teatra iz Zagreba. Reč je o multidimenzionalnoj predstavi koja prati sadašnjost i prošlost spisateljice Ane u kombinaciji sa nadrealnom i apsurdnom pričom izgrađenom oko Flore, glavnog lika njenog romana. U pokušaju da kroz pisanje izleči bol prouzrokovan gubitkom bliske osobe, Ana na iskren, na momente okrutan, ali i urnebesan i autoironičan način, prikazuje ne samo zahtevnost pisanja i stvaranja dela, već i izazove koje mladi osećaju u godinama kada je bliskost sa roditeljima potrebna, a obeležena generacijskim jazom, kada romantične veze prođu „rok trajanja” i kada se egzistencijalne teme nameću tokom mundijalnih, svakodnevnih aktivnosti. Ana je sopstveni najveći kritičar, ali i najbolji prijatelj, i njen oporavak od traume događa se pišući o Flori, kao svom alter-egu i osobi koja joj pomaže da neizmerno mnogo nauči o sebi.
„Tekst sam počela da pišem pre sedam godina, kroz potrebu da kažem neke istine i stavove, a okidač svega bila je usamljenost u životnom putu” - izjavila je Milardović i dodala da je tekstove koje je pisala držala u folderu pod nazivom Instrukcije za Šamana.
„Kad nešto mora izaći - mora izaći, a ono što proizvodiš mora biti jače od onoga što je vani. Mislila sam napraviti na sceni nešto što će ljudima služiti kao oslobođenje i Ultimativni životni priručnik” - rekla je autorka i dodala „Umetnost ima supermoć. Supermoć eskapizma, supermoć da bude tu kad ničeg drugog nemamo”.
Završni program se nastavlja večeras, kada će posetioci moći da pogledaju monodrame „Én, Ipghigénia“ („Ja, Ifigenija“) od 16 časova i „Ja sam Akiko”, od 20:30 časova.
Foto: Gradsko pozorište Bečej
