U Beogradskom dramskom pozorištu premijerno je izvedena predstava „Pozicija deteta”. U režiji Ane Đorđević, a po motivima istoimenog filma Razvana Raduleskua i Kalin Petera Nezera, predstava dramsko-komični komad postavljen je na Malu scenu Predrag Papi Laković.
Reč je o potresnoj priči o tome šta se dešava kada deca odrastaju zanemarena od strane roditelja - šta kriju i koliko daleko te tajne mogu da ih odvedu. Nakon što se Zoja, koju tumači Mina Nenadović, jedne večeri uplakana vrati kući, priznaje da je zbog njene neoprezne vožnje stradalo jedno dete. Očekivane, šokirane reakcije majke gotovo i da nema, već se brže-bolje smišlja način na koji će se Zojina umešanost sa ovom nesrećom sakriti i zataškati. Majka Nađa, koju tumači Paulina Manov, ne postavlja previše pitanja, iako je njih mnogo - zašto je Zoja vozila u napuštenom delu grada? Zašto majka nije znala gde njena ćerka luta?
Da bismo razumeli odakle potiče ovo odsustvo pitanja, u predstavi je najveći fokus stavljen upravo na majku. Bogata estradna umetnica, Nađa je žena opsednuta imidžom. Od veze sa mlađim čovekom koji je vrlo očigledno iskorišćava, preko apsolutne nezainteresovanosti za svet oko sebe, Nađa je primer roditelja koji nije dorastao toj ulozi. To je posebno istaknuto u tome što je Zoja tinejdžerka na pragu odraslog doba, tačnije devojka od 19 godina. Te godine su, sumnjam, slučajno njoj date. To je osetljivo doba - kada roditelji misle da su svoj posao završili, a zapravo, pravi posao tada tek počinje. Dete koje više nije dete očajnički traži usmerenje i pomoć - koje ne dobija.
Nađinog momka Stojana tumači Stefan Radonjić. Stojan je čovek bez empatije, narcisoidan, lenj, a željan novca i lagodnog života. Upravo zbog toga, on je u vezi sa Nađom, čiju nesigurnost koristi radi ličnog interesa. Stojan unosi i elemente komedije u ovu predstavu, mada nisam sigurna da je predstavi to neophodno. Jasno je da je rediteljski izbor žanra pre svega baziran na originalnom delu i tekstu, ali zbog jasne konotacije na tragične događaje koji su se desili u maju 2023. godine i vidljive paralele, tekst je mogao biti usmeren i isključivo na traumatičan događaj koji pokreće priču na sceni, odnosno na dramski žanr.
Emotivni momenti u predstavi često su naglo prekinuti komičnom situacijom koju (uglavnom) pokreće Stojan, te publici nije dopušteno da se u potpunosti prepusti jednoj, ili drugoj emociji. Ovaj emotivni rolerkoster možda bi bio manje primetan da nema, kao što rekoh, jasne paralele sa stvarnim, tragičnim događajima. Nažalost, ima, te su neke situacije pomalo teže legle.
Ipak, potrebno je pohvaliti glumu cele postavke, ali posebno Tanje Pjevac, koja tumači Nađinu trezvenu sestru i ženu sa bitnim vezama u policiji i glumu Mine Nenadović, čiji je emotivni prikaz Zoje zavredio i duže vreme na sceni. Paulina Manov maksimalno je posvećena ulozi Nađe i lik antiheroja odlično iznosi na sceni, dok je Radonjić odličan izbor za partnera u (bukvalnom) zločinu.
Najveći utisak na publiku je svakako ostavila završnica priče, kada se, nakon Zojinog pokajanja i želje da na svoju ruku iznese pravdu, Nađa susreće sa ocem stradale devojčice, Onim čovekom, kako ga naziva, a kog tumači talentovani Vladan Milić. Razgovor dvoje roditelja koji prolaze kroz apsolutni šok izazvan istom situacijom, ali iz drukčije perspektive, doslovno oduzima dah - ne pamtim kada sam sedela u pozorištu gde je vladala tolika tišina tokom dijaloga.
„Pozicija deteta” bitna je predstava, obavezno pozorišno štivo za vreme i mesto u kom danas živimo. Njena poruka je jasna, i služi kao opomena za sve nas - stvarnost nije subjektivna i mi je delimo, hteli to ili ne. Da bi ista bila bolja, potrebno je mnogo empatije, razgovora, a povrh svega - slušanja.
Foto: Beogradsko dramsko pozorište / Dragana Udovičić
