Trećeg dana 64. Sterijinog pozorja u takmičarskoj selekciji odigrana je na sceni Novosadskog pozorišta predstava „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke” Dojčes teatra iz Berlina, po tekstu Tanje Šljivar, u režiji Salome Dastmalhi.
Uzevši za predložak teksta istinit događaj, koji se desio u Bosni i Hercegovini 2014. godine, kada se sedam trinaestogodišnjakinja vratilo sa ekskurzije u drugom stanju, Tanja Šljivar je objasnila kako ovo i dalje nije dokumentarna drama, no fikcija, te da su sedam devojčica (koje pritom igraju i dva dečaka) u potpunosti fiktivni likovi - dati kao višeglasje iskustva tih devojčica, koje u svoj pompi moralne i društvene osude tinejdžerske trudnoće skreću pažnju na – Niko nas nikada nije pitao kako smo TO zatrudnile! Pitajte me!
I pitano je sa scene. Pitano je kako bi se vagajuće pitanje abortusa I održavanja trudnoće, kojim se drama otvara, nakon retorskog pitanja jedne od devojčica koje poziva na akciju da se pogledaju motivacije iza samog fenomena (Na okruglom stolu održanom povodom ove predstave Tanja Šljivar je pomenula reakcije medija povodom pomenutog događaja 2014. godine i groteskan odnos istih, gde se u fokus stavljala samo ta skandalozna trudnoća u smislu šokantnog i moralno nepodobnog dešavanja i imoralnosti generacije – a o samim tim devojčicama, kao osobama koje su TO doživele - niko nije progovorio). Priča se razvija u jednu storiju o tinejdžerskom traženju identiteta, razvoju rane seksualnosti, pripadanju – i kritiku generacije odrasle u digitalnoj eri, gde su instagram i heštegovi (koji su dominantan motiv scenografije) samo savremen vid konstrukcije identiteta još neformiranih ličnosti. O tome kako je do kolektivne trudnoće došlo niko ne zna mnogo – iz dijaloga se stiče maglovit utisak o eventualnim orgijastičnim dešavanjima – pak, devojčice kao da i dalje nisu sigurne da li se TO uopšte desilo. Nekako jeste. Kako, sa kim, kada – lebdeće je pitanje na koje se ne dobija odgovor. Smells like teen spirit, ukratko, Ana, Ena, Ina, Ona , Una, Lea i Mia skaču od sreće nakon testa sa pozitivne dve crtice.
Predstava takođe sadrži i muzičke performanse: Papaoutai je refren trudnoće i abortusa, trudnički stomaci se kače oko pojasa i ponovno pokrivaju zatvorski uniformisanim narandžastim kostimom, potom se performansom, koji ima elemente ritualnog (uzevši u obzir i uvučeni lučni deo scenografije što aludira na oltar moralnih vrednosti) postrojene devojčice lupaju po stomacima, sa jasnom naznakom procesa koji se odvija iza plesa smrti. Kostimi kao zatvorske uniforme u funkciji su depersonalizacije karaktera (što ponovo može da se poveže sa pomenutim stvarnim događajem i odnosom medija prema devojčicama kao bezličnoj grupi), a heštegovi i crteži ženskih reproduktivnih organa – koje crtaju sami akteri na sceni – kao da su u funkciji simboličkog prikaza postepenog otkrivanja, ne toliko ni seksualnosti, no rane svesti dece o reproduktivnosti. Čitava scenska postavka je minimalistička te, iako je tema predstave aktuelna i društveno angažovana, scena dobija i limbičnu, poetsku dimenziju.
One, da li od sramote, da li zbog želje za nezavisnošću, načine za do-it-yourself abortus traže preko tutoriala na internetu. Ono glavno pitanje koje se provlači kroz sve dileme ove grupe zatvorenica u kolektivnom iskustvu moralne osude i instrumentalizacije seksa u svrhu reprodukcije nalazi se u replici: Mi smo tempirane bombe budućnosti.U takvoj Odiseji, gde se, da li zbog preteranog protoka informacija u savremenom dobu, da li zbog pritiska lažnog morala i zaostalih shvaranja, ove devojčice bore za bilo kakav vid formiranja identiteta koji će biti društveno relevantan. One tu trudnoću prihvataju i tvrde da nose klicu budućnosti.
Ipak, često društvo ubija upravo tu klicu, ređe pojedinac.
Na kraju, Ništa nam se nije desilo.
Večeras, četvrtog dana Pozorja, u takmičarskoj selekciji u 19 časova na sceni Novosadskog pozorišta odigraće se „Hasanaginica” Novosadskog pozorišta, u režiji Andraša Urbana. U selekciji „Krugovi” u 21 čas na sceni „Jovan Đorđević” Srpskog narodnog pozorišta odigraće se „Kiklop” Gradskog dramskog kazališta „Gavela” iz Zagreba, u režiji Saše Anočića.
