Tartif – prorok i beduin sa destruktivnim prisustvom

U okviru revije predstava „Igorovi dani” na Velikoj sceni Narodnog pozorišta sinoć je izvedena predstava „Tartif”, autorski projekat Igora Vuka Torbice, po motivima istoimene Molijerove drame. Predstava je rađena u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Narodnog pozorišta Sombor. 

„Tartif” je jedno od najbuntovnijih Molijerovih dela, koje se kritički odnosi prema religioznom licemerju i zaslepljenošću pred osobom sa očiglednim manjkom kvaliteta. Igor Vuk Torbica ovu delikatnu tematiku smešta u savremene društvene okvire u kojima prepoznajemo Tartife našeg vremena.

Ova tragikomedija otpočinje i pre nego što je publika zauzela svoja mesta, što je ostavilo prostora za smele glumačke improvizacije i neprestane interakcije sa publikom. Radnja se odvija u porodici gospodina Orgona, koja je navikla da „svoje probleme gura pod tepih”. U porodici se očekuje gostovanje čoveka po imenu Tartif, a sve što znamo o njemu vredno je divljenja, ali samo iz ugla Orgona i njegove majke. Dorina, čiji lik tumači glumica Hana Selimović, žustro odbija sve pridike koje joj upućuju, jer ne želi da prihvati Tartifa kao čoveka za primer. Sa sigurnošću išekuje se prisustvo čoveka izvanrednih osobina, gde se i na sam pomen njegovog imena javljaju podeljene reakcije članova porodice. Konačno, na scenu stupa Tartif pun svetlih snova i plemenitih pobuda, sa verom da je svaki čovek u suštini svog bića dobar. On se trudi da dugim i dvosmislenim monolozima istakne svoje vrline, plasirajući sliku čoveka koji u isto vreme čvrsto veruje u svoje moralne vrednosti i uživanje u ovozemaljskim zadovoljstvima udvarajući se Orgonovoj ženi Elmiri. U potpunosti egzaltiran i zaslepljen Tartifom, Orgon i pored ubeđivanja ukućana, koji su od početka shvatili Tartifove loše namere, odlučuje da svoju ćerku uda za njega, prepisuje mu sve što poseduje, pa čak i sina davi golim rukama.

Scenografija je postavljena vrlo svedeno, sa zelenom sofom od pliša koja se nalazila na sredini scene na pravougaonom postolju. To je bilo dovoljno do momenta Tartifovog pojavljivanja na sceni. Glumci unose stolice, konfete, mikrofon i ogromna svetleća slova sa njegovim imenom. Čitava scena podseća na nastupe motivacionih govornika koji su tu da bi promenili vaš život. Samo što ovaj nastup nije bio propraćen spektakularnim aplauzima, već tišinom publike koja je ostala jedini racionalni svedok čoveku koji se tako olako poigrao ljudskim nadama i osećanjima, ne ostavljajući im ništa, do beživotnog pogleda i izgleda. Scenska rasveta je na početku Tartifovog govora bila u fokusu na publiku, dok svakom njegovom sledećom rečenicom postaje sve slabija, kao da od svih nas krade i poslednji tračak svetlosti. Na sceni ostaju spektakularna slova koja formiraju Tartifovo ime i scena banalnog porodičnog ručka za stolom koji je postavljen kao pokrov ispod kojeg leži jedan mrtvi član porodice.

Predstava ukazuje na sliku izgubljenog čoveka koji ima potrebu da čvrsto veruje u nešto, da svaki njegov postupak bude potvrda da nešto ispravno radi. Za to nam nisu potrebni samoprozvani i sveznajući proroci koji će pojednostaviti svet oko nas terajući nas da usvojimo neprihvatljiv način života odričući se svega ljudskog u nama. Dovoljno je biti čovek i „živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iz života iznova stvarati život.”