Postoje predstave posle kojih publika odmah po završetku počne da iznosi svoje utiske prijateljima i poznanicima sa kojima su došli. Nije mali broj ni onih predstava koje dobro posluže da na kratko odlože brige koje nas čekaju kod kuće ili na poslu. Međutim, postoje predstave posle kojih je jednostavno moguće samo ćutati, jer bi svako dalje komentarisanje bilo nepravedno skrnavljenje doživljenog. Jedno od takvih ćutanja odigralo se u Šabačkom pozorištu u okviru petog po redu festivala „Pozorišno proleće”. Trećeg dana festivala odigrana je predstava „Upotreba čoveka” rađena po istoimenom romanu Aleksandra Tišme, a u režiji Borisa Liješevića.
Govoreći o životima generacija koje su stasavale pre Drugog svetskog rata, a zatim proživele godine kada su filantropija i poštovanje razlika bile zabranjene, da bi ih nakon proživljenih trauma i zločina dočekao nadasve identičan sistem obučen u novo ruho, autor je na vrlo gorak način objasnio sav besmisao rata i potrošnost čoveka kao zamenljive robe. Sve navedeno upotpunjeno dramaturškim rešenjima i vizualizacijom koju pozorišna scena omogućava, donelo je „Upotrebu čoveka” koja je do sada odigrana svega nekoliko puta.
Prirodan tok predstave koja neosetno prelazi iz jedne u drugu etapu, kao i povremena vraćanja u realnost okvira pozorišne sale, doprineo je da publika do samog kraja oseća „knedlu u grlu” od koje ne uspeva da pobegne ni nakon kraja. Na sceni su se smenjivali dijalozi i unutrašnji monolozi, naracija i scene bez i jedne izgovorene reči koje su još i najglasnije odjekivale, a glumački ansambl gotovo neprimetno prelazio je iz jednog u drugi i svaki sledeći lik. Kroz lik Vere Kroner, oko čijeg se života radnja i odvija, na surov i potpuno ogoljen način se pokazuje tragedija jednog naroda među kojima je bilo i onih koji su samo želeli da čitaju knjige i žive u svom idealnom, utopističkom shvatanju sveta. No, pored činjenice da se zločini vezuju za ratove i ratna vremena, nameće se pitanja da li bi se sve ono što se dogodilo nakon, kao što je dolazak socijalizma na ove prostore, moglo podvesti pod nastavak tragedije čovečanstva koje je izgubilo dostojanstvo nemo posmatrajući dok im komšije šalju na mesto odakle se retko ko vratio.
Vera je imala (ne)sreću da se vrati i nastavi da živi sa svim užasima koje je proživljavala kako bi preživela, vodeći se osnovnim ljudskim nagonima. Međutim, po povratku polako shvata da više nije devojčica koja je išla na časove plesa i nemačkog. Njen ples postaje nešto sasvim drugo, ples sa bremenom i teretom proživljenog i doživljenog, a za takvu igru potrebno je dvoje. Emina Elor koja tumači ulogu Vere Kroner uspela je da kroz dva sata, zajedno sa svojim kolegama iz asambla, na najsuroviji način udahne život liku sa papira i omogući da priča o životu samo jedne jevrejke u moru stradalih posvedoči o fizičkim, ali i mentalnim golkotama koje rat, koji se zapravo nikada ne završava, sa sobom donosi. Ne treba izostaviti ni Ognjena Petkovića dok doslovno pred publikom oživljava lik SS vojnika čiji je pogled na svet i ljude zaslepljen mržnjom i iz čijih očiju vrišti potreba za prolivanjem krvi svih koji su pretnja po nacistički sistem.
„Upotreba čoveka” je predstava koja otvara mnoga pitanja, jedno od kojih je merenje sreće i tuge koje čovečanstvo uporno pokušava da učini validnim na raznim nivoima. Upravo je jedan od zaključaka, rečenica da se sreća i tuga ne mogu meriti činjenicama, već samo osećanjima, u isto vreme i alibi i obaveza, podsetnik da je svakome njegova nedaća najveća i najteža.
Tokom trećeg dana festivala zainteresovani su imali prilike da u Muzeju šabačkih Jevreja prisustvuju javnom čitanju teksta „Uspavanka za Aleksiju Rajčić” autora Đorđa Kosića k⁶oji je poneo prvu nagradu na ovogodišnjem konkursu Sterijinog pozorja.
Četvrti dan festivala rezervisan je za predstavu „Nečista krv” po istoimenom romanu Bore Stankovića, u režiji Juga Đorđevića, a u produkciji pozorišta „Bora Stanković” iz Vranja.
Foto: Šabačko pozorište/Jugoslav Radojević
.jpg&w=384&q=90)
