Predstava „Severoistok“, u produkciji Beoart i Bitef teatra, odigrana je treće večeri festivala „UPAD”.
Ovaj komad nastao je po svedočenjima preživelih u terorističkom napadu u Moskvi 2002. godine, kada je grupa čečenskih terorista upala u pozorište i zarobila 850 talaca, zahtevajući da Rusi povuku svoje trupe iz mesta Groznog. Događaj je adaptiran u dramski komad „Nordost“ Torstena Buhštajnera, a ovdašnja scenska adaptacija nastala je u viziji Jane Maričić.
Terorizam je tema koja se može iščitavati u ključu antiratnih predstava – a koja je u našem pozorištu manje zastupljena. Na našim prostorima možda nije postojao jedanaesti septembar, stoga ova tema nije tretirana kao podjednako relevantan fenomen u odnosu na ono što bi, na primer, bili neki problemi socijalne prirode ili umetničko tumačenje novije ratne istorije.No, kao globalni fenomen, „Severoistok“ je predstava koja je podjednako informativna, te iako nema nameru da izazove empatiju identifikacijom publike sa ove tri žene, od kojih svaka pripoveda svoju istoriju istog događaja, ona utiče na auditorijum i otvara ovo važno pitanje: događaj koji se opisuje je ratna ucena. Dakle, da li se predstavljanjem i činjenje vidljivim pojedinačnih događaja terorističkih napada može podići svest o tome koliko manipulacija strahom može biti podjednako opasno oružje koliko i sam rat, čak i na prostorima na kojima oni nisu učestali?
Tri žene – tri vizure – tri izuzetno duga monologa, u postdramskom obliku. Predstava koja je gotovo dokumentarna u svom hladnom pripovedanju o događaju koji je prirodno ispunjen tenzijom, panikom i anarhijom; svedena scenografija koja postoji čisto radi ograničavanja i deljenja prostora na van i unutar pozorišta u kome se haos dešava – dovode do toga da su glumačke izvedbe i igre svetlom ono što iznosi ovaj tekst na pravi i životan način. Monolozi, koji su narativni, sa minimalnom interakcijom između karaktera, više ulaze u istoriju samog događaja no što psihologizuju karaktere. No, publika pred sobom i dalje dobija tačan razvoj uzroka i posledica koji su doveli do reakcija svake od žena koje ovu priču predstavljaju. Imamo Jovanu Gavrilović kao Čečenku, crnu udovicu – ženu čiji je muž ubijen; dakle, ona je u ključu tradicionalnog sve izgubila, te postala deo terorističke horde samoubica, a koja na kraju ipak shvata da više voli život nego smrt i izdaje sve zakone kojima bi se žena, kao deo depersonalizovane nacionalne grupe samoubica, trebalo pokoriti. Pored nje, Milica Janevski kao Letonka, lekarka koja pomaže taocima, a čiji je muž izvršio samoubistvo nakon Groznog, i Katarina Žutić kao Ruskinja koju je sistem slučajnosti naveo da upravo to veče bude publika u okupiranom pozorištu.Sve tri žene su udovice. Time se narativ usmerava ka tome da se ženska perspektiva tretira kao gotovo tradicionalna vizija žena-pripovedačica, koje su tu da iznesu jedno moderno opelo svojim poginulim muževima – jer, kako je na razgovoru posle predstave rečeno, u ratu nadrljaju muškarci, a žene su te koje ostaju da ispričaju priču.
Naredna predstava koja će se odigrati na prvom festivalu „UPAD“ biće „Talas“ Omladinskog pozorišta Dadov, u utorak, 5.11, u 20 časova u Novosadskom pozorištu.
Foto: BItef teatar/Nenad Šugić
