Satkani smo od sećanja

Juče, u sklopu ovogodišnjeg BELEF-a, imali smo priliku da odgledamo dve predstave, od kojih je „Tvoje i moje”, Pozorišta „Boško Buha”, imala svoje premijerno izvođenje. 

Sarajevski ratni teatar došao je sa predstavom „Stotinu malih smrti”, koja je nastala na osnovu adaptacije dela Semezdina Mehmedinovića. Ta dela mogu se nazvati odom Sarajevu i njegovom stanovništvu, a ispričana su u ovoj predstavi kroz fragmentarnu strukturu, za koju su se vešto odlučile rediteljka Jovana Tomić i dramaturškinja Olga Dimitrijević.

„Stotinu malih smrti” SARTR

Kroz prikaz odnosa jedne porodice, ti fragmenti uvode nas u priče o sećanjima, o daljoj i bližoj prošlosti, neizostavnim ratnim godinama koje su doprinele da sećanja budu još intenzivnija i neizbrisiva. U ovom slučaju ranjivost tela oslikava prožimanje proživljenog i doživljenog, na nivou osećanja i percepcije. Semezdin je o Sarajevu pisao osećajući njegovo disanje i sve te obične ljude koji su svoj život ostavljali i ostavljaju na trotoarima, ulicama, kafanama i kafićima, u stanovima, u prolazu, skoro nevidljivi, ali neodvojivi su deo grada.

Međutim, tako skrojen tekst, koji je priredila Olga, izdvojivši upečatljive, važne priče, koje publika želi da čuje, nije glumački prenet na publiku. Ono što u srži nose svi likovi koje posmatramo ostalo je na nivou površnosti, takoreći pripovedanja. Na samom početku mnogo se više od same predstave očekivalo, te se osećaj doživljaja izgubio u njenom kratkom trajanju. 

„Stotinu malih smrti” SARTR

Najinteresaniji deo predstave jeste kamerno igranje, u veoma skučenom prostoru, u kom je publika doslovno u dodiru sa glumcima, a prožeto je i igrom svetla i muzičkih izvedbi Nikoline Vujić koje čujemo i osećamo iz jedva vidljivog, zamračenog, dela scene. 

Jovana prilikom rada na svakoj predstavi dodaje nešto autentično i osobeno, često izlazi iz svojih rediteljskih okvira, teži ka poigravanju, istražuje teren koji joj je dat na raspolaganje. Međutim iako je idejnost ove predstave zaista bila zanimljiva, dovoljnog efekta da se u celosti predstavi nije bilo.

Premijerno izvedena predstava „Tvoje i moje” u režiji Borisa Lješčevića, se za razliku od prethodne o kojoj je bilo reči, bavila daleko veselijim, vedrijim i bezbolnijim sećanjima - sećanjima na detinjstvo i njihovom značaju za ostatak života svakog pojedinca.

Ovo je priča o deci namenjena odraslima, koja će ih navesti da evociraju svoje najranije uspomene, da ih prigrle još jače, i načine jedan setan, nostalgičan i dirljiv osvrt na neke bezbrižnije dane i godine svog života. 

„Tvoje i moje”, Boško Buha

Kroz desetak različitih sećanja iz detinjstva koju je svaki od glumaca doneo na iskren,  autentičan i duhovit način, publika je imala priliku da uskoči u vremeplov i zaroni u doba kada je mesec bio najveći i najsjajniji, kada su se dešavala prva, klinačka zaljubljivanja, kada se prvi put prolazilo kroz rastanak - onaj privremeni, do narednog letnjeg raspusta, ali i onaj večni, bolni i nikad u potpunosti prežaljen.

Na dinamičnost i komičnost predstave u najvećoj meri su uticale zamene uloga među glumcima koje su se dešavale konstantno, ali neočekivano, tako da je svaki lik bio predstavljen i kroz prizmu deteta, ali i odrasle osobe kakva je postao.  Takav vid dramaturgije, kojom se bavila Milena Depolo, uticao je na slojevitost predstave i samih likova, dajući uvid u obrise istog sećanja iz različitih perspektiva i vremenskih odrednica. Interesantna, transformabilna scenografija za koju je zadužen Aleksandar Ivanović, veoma se lako prilagođavala potrebama određene scene, prelazeći iz stola okupanog brašnom u kuhinji nečije bake, u autentični dnevni boravak 80ih i 90ih godina. 

„Tvoje i moje”, Boško Buha

Predstava „Moje i tvoje” je komad koji će izazvati bujicu iskrenog smeha ali i suza, melanholije i nežne, dirljive nostalgije za detinjstvom koje se završilo, a da toga nismo bili ni svesni. Potvrdila je da vreme ne postoji. Postoje samo sećanja, zarobljena u pesmama, stvarima i sitnicama, nečijem osmehu i svetlucavom oku. Zato ih čuvajmo da sasvim ne izblede, jer na kraju dana ona su jedino što nam preostaje.

I dok pratimo BELEF, istražujemo predstave koje nam dolaze iz regiona, premijerna izvođenja, ali i one predstave koje su stvarali mladi, danas imamo priliku u okviru programa Mladi Belef da pogledamo predstavu „Sladoled”, Akademije umetnosti u Beogradu, koja će se igrati na Sceni „Kult” u Teatru „Vuk”. Danas nas očekuje i premijera predstave „Sada nije juli”, u režiji Luke Grbića. Predstava će se igrati na sceni „Petar Kralj” u Ateljeu 212.